Stiv Hanington: Još sam Jugosloven u duši

ĆAO, mače, idem kam "Kluz". Mnogi se sećaju ove rečenice Kenijca Stiva Haningtona iz reklame za jugoslovensku modnu kuću. "Kluz" odavno ne postoji, a Stiv je posle gotovo 26 godina ponovo u Beogradu. Krajem 1991. otišao je iz SFRJ, a vratio se u drugu državu - Srbiju. Popularni Steva Šumadinac, čije je pravo ime Đungo Čokue, u našu prestonicu došao je pre četiri meseca na nagovor prijatelja iz sveta muzike sa kojima je ranije sarađivao, ali prvenstveno kako bi predstavio nevladinu organizaciju Jedinstveni svetski forum za mir i Društvo srpsko-kenijskog prijateljstva. Bivši student psihologije, glumac, muzičar, maneken i voditelj, za sebe kaže da je građanin sveta i psiholog personalne kulture koji se zalaže za mir.

- Izgleda da sam se vratio za stalno - kaže za "Novosti" Stiv, koji je sačuvao zarazni osmeh i pozitivnu energiju. - U Keniju sam 1991. otišao na mesec dana. Nisam poneo čak ni stvari, a vratio sam se posle 26 godina, jer se Jugoslavija raspala. Prijatelji iz Srbije su me pronašli preko interneta. Ovde snimam pesme sa kompozitorom Futom Radulovićem. To je mešavina fankija, popa, pa čak i ovdašnje muzike. Najvažnije mi je da predstavim forum za mir, a osnivamo i Društvo srpsko-kenijskog prijateljstva. Želimo da vratimo mir, prijateljstvo i razumevanje između ljudi, po čemu je Jugoslavija bila poznata.

Na pitanje da li smatra da je to moguće u trenutku kada u svetu ima najmanje razuma, mira i tolerancije, Stiv kaže:

- Čovek nikad ne sme da odustane, ni kada mu je najgore. Bez obzira na teškoće, treba da ide napred.

Reklama za "Kluz" donela mu je popularnost, preko noći je postao Steva Šumadinac i omiljeni Afrikanac u Srbiji. Mada u našoj zemlji nije bio četvrt veka, srpski jezik govori kao da odavde nije ni odlazio. Kaže da se u međuvremenu mnogo toga promenilo. Otišao je iz Jugoslavije u kojoj su ljudi bili srećni i bezbrižni, imali besplatno školstvo, zdravstvo i mogućnost da rade, a posle 26 godina sačekala ga je drugačija slika.

- Danas na ulicama srećem ljude zabrinutih lica, opterećene problemima i strahom za egzistenciju - priča nam Stiv, čiji je otac Timoti Čokue bio prvi crnački predsednik Narodne skupštine Kenije. - Čujem da je tako u celoj bivšoj Jugoslaviji. U Beograd sam došao sa 15 godina, ovde sam završio srednju medicinsku školu za laboranta, a zatim upisao psihologiju. SFRJ mi je bila druga domovina. Kada god sam poželeo mogao sam da idem u svaku bivšu republiku, a kada sam ovoga leta planirao da idem na more u Hrvatsku ili Crnu Goru, rekli su mi da mi je potrebna viza. Jugoslavija je bila primer u mnogo čemu, a Jugosloveni poštovani u celom svetu, pa čak i stranci koji su ovde živeli. Ali, ono što se nije izgubilo je staro prijateljstvo. Na Aranđelovdan sam bio na slavi kod prijatelja iz srednje škole. Dugo nisam jeo sarme i pečenje, ali sam se lako ponovo navikao na vašu kuhinju koja je jača i masnija od afričke.

Naš sagovornik kaže da pokušava da shvati kako ljudi žive i da je njegova misija, kao borca za mir, da preko svoje organizacije i programa "Psihologija personalne kulture" pokuša da sa stručnjacima iz te oblasti pomogne pojedincima.

- Sakom čoveku je potrebna pomoć. To nije utopija i želim da dam doprinos. Ljudi su u ono vreme bili mnogo hrabri, a danas su se predali, pomirili se sa sudbinom. Čovek nikad ne sme da se preda, mora da se bori.

Kada se vratio u Keniju i rodni Najrobi, Stivu je trebalo vremena da se prilagodi.

- Trebalo je da se naviknem na ljude, jer sam u potpunosti poprimio srpski mentalitet - priča Stiv. - Iz socijalizma sam otišao u kapitalizam. U Jugoslaviji sam imao sve - ime, posao, ovde sam se formirao kao čovek. Kada sam otišao tamo nisam znao šta ću i kako ću. Nije lako početi život iz početka. Ali bio sam situiran, imao sam kuću. Na kenijskoj televiziji vodio sam emisiju. I dalje sam Jugosloven i Srbin. Ovde sam živeo i volim Srbiju.

Foto Z. K. Munja

Tokom NATO agresije u Srbiji 1999. Stiv je u Keniji organizovao pres-konferenciju protiv bombardovanja zemlje u kojoj je proveo mladost.

- Nisam mogao da izdržim, morao sam javno da kažem da tako nešto ne sme da se dogodi - priča naš sagovornik. - Ljudi su poverovali u ono što sam govorio. Srbija je na početku rata bila mnogo ocrnjena, a ljudi gotovo ništa nisu znali o Srbiji. Pitali su me kako sam mogao da živim ovde, morao sam da im objašnjavam da to nije baš tako. Zalažem se za to da ne sme da se krivi, kažnjava ili mrzi jedan narod zbog postupaka pojedinaca ili grupe. To je ono što se danas dešava u svetu. Niko nevin ne treba da strada zbog drugih.

CRNI DEDA MRAZ

DOK je živeo u Beogradu Stiv je godinama bio prisutan na javnoj sceni. Igrao je u filmovima "Laf u srcu", "Hajde sa se volimo"...

- Radio sam u amaterskim pozorištima, u KUD "Branko Krsmanović" - priča Stiv. - Imao sam program za decu i bio sam jedini crni Deda Mraz u Srbiji.

HUMANITARNI KONCERT

STIV će 12. decembra u Ustanovi kulture "Vuk Karadžić" održati humanitarni kocert povodom nacionalnog Dana Kenije i u čast Društva srpsko-kenijskog prijateljstva i Jedinstvenog svetskog foruma za mir. Među mnogobrojnim učesnicima biće Jadranka Jovanović, Ana Sofrenović, Vjera Mujović...