Aleksandar Đurica: Besposlica ubija naše glumce

GLUMAC Aleksandar Đurica, (47) još tokom studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je i rođen, počeo je da igra u Somborskom pozorištu. Na ovim daskama nastupao je šest sezona, a potom ga je zajednički život sa suprugom, glumicom Jelenom Ćuruvijom, doveo u Beograd, u kom se "skrasio" i, pre 12 godina, postao stalni član Narodnog pozorišta. Uz to, ostvario je četrdesetak filmskih i serijskih uloga. Đuricu danas možemo da vidimo u ulozi Strahinje Bojića u seriji "Ubice mog oca", nedeljom na RTS 1, a do pre deset dana gledali smo ga i kao poručnika Nenkovića, u repriznom emitovanju serije "Čizmaši", na istom kanalu.

- Tako se desi, pa ljudi misle da sam non-stop u mašini i da stalno nešto radim. Eto, recimo, "Čizmaši" su baš sada reprizirani, a snimani su pre dve godine. Oni idu radnim danima, "Ubice mog oca" nedeljom, pa deluje da ne "silazim" sa ekrana. Uz to, emituje se i reklama u kojoj sam sa suprugom, pa ona upotpunjuje ceo doživljaj - iskren je Đurica.

* Od uloge u serijama "Sva ta ravnica" i "Jagodići", do role Koste Hermana u nedavno snimljenom TV filmu Gorana Markovića o Petru Kočiću, "Slepi putnik na brodu ludaka", igrate negativce. Šta mislite, zbog čega?

- Kod Šotre, u seriji Santa Maria della salute (koju ćemo videti na proleće) igram pozitivca, oca Lenke Dunđerski - Lazara. Ali u trećoj sezoni "Vojne akademije" takođe igram negativca. Ne znam zašto, počelo je sa "Ravnicom". Nadam se da je to zato što sam dobro odigrao ulogu, a ne zato što sam takav po prirodi. Naravno, niko sebe ne vidi kao takvog. Ne mogu da kažem da imam neko iskonsko zlo u sebi. Ali to su uloge koje volim. Neke kolege smatraju da ih publika neće voleti ako igraju negativce, da neće biti popularni, ali ja ne vidim logiku u tome. Mislim da je glumački posao takav da bi trebalo da igrate i pozitivce i negativce, s tim što kada igrate negativca imate daleko širi dijapazon sredstava, mnogo boja kojima možete da obojite taj lik. Uvek se trudim da takve likove opravdam i da im dam neku ljudsku dimenziju, da

prikažem da nisu zli sami po sebi već da imaju neki motiv, poseduju neku osobinu iz koje to izlazi.

* Đurica u TV filmu "Slepi putnik na brodu ludaka"

* Šta vas je najviše privuklo "Ubicama mog oca"?

- Uloga. Specifična je, a očigledno mene biraju za specifične okolnosti i karaktere. Zaista je zanimljiva za igranje, odavno nisam dobio ulogu koja ima više prepreka. Trebalo bi da polako otkrivate, a da ne otkrijete sve, već koliko je potrebno, ne previše, ne premalo, da bi mogla da se prati linija tog lika. To me je privuklo. Takođe, dobra je ekipa, a i nikada nisam radio sa rediteljem Predragom Antonijevićem, koji je odličan. A ulogu sam dobio na kastingu. Veoma mi se dopao i vizuelni identitet - čini mi se da do sada nije rađeno tako nešto. U smislu tematike, tretmana tema, načina na koji se obrađuju - reč je o pionirskom poduhvatu. U produkcijskom smislu vrlo ozbiljno je sve rešeno, a da je pun pogodak pokazuje interesovanje publike.

* Ispituju li vas gledaoci ponovo, kao i u "Svoj toj ravnici", ko je ubica?

- Da, presreću me i komšije u kraju i pitaju, a ja im odgovaram da bi bilo glupo da im kažem - neka gledaju seriju pa, ili će sami otkriti, ili će im se kazati u njoj. A i ne mogu da im saopštim, jer stoji u ugovoru da ne bi trebalo to da otkrivamo. Eto, Strahinja je lik koji je naizgled negativan, a u suštini je pozitivan, jedan od retkih pozitivnih u seriji. Trebalo ga je odigrati tako da vas navede na pogrešan trag - on nešto krije, a ne znamo šta.

* Niste zapostavili ni pozorište.

- U matičnom Narodnom pozorištu igram u pet aktivnih predstava, s tim što su to manje-više stare postavke koje se igraju jednom mesečno. Nastupam i u "Bošku Buhi" u predstavi "Magareće godine", pa u "Somborskom pozorištu" predstavu koju veoma volim, Heimatbuch odnosno "Zavičajna knjiga", o bačkim Nemcima koji su posle Drugog svetskog rata proterani sa teritorije Vojvodine. U Zvezdara teatru igram u novoj predstavi u režiji Egona Savina, "Pasivno pušenje", rađenoj po tekstu Nebojše Romčevića. Mogu reći da je reč o nekoj vrsti hit predstave, jer je velika potražnja za njom. Na duhovit način govori o našem aktuelnom trenutku, iz malo "pomerenog" ugla - bili smo dosledni piscu. Verujem da smo napravili predstavu koja može dugo da se igra, bude zabavna, ali ne i plitka.

* Šta najviše nedostaje našim glumcima?

- Posao. Besposlica ubija naše glumce, a imamo mnogo talentovanih, kao i vrlo dobre škole. Mislim da nam to leži u mentalitetu, samo je pitanje gde možemo da ispoljimo svoj talenat. Sada su u kratkom vremenskom roku počele da se snimaju brojne serije, to je kao neki bum, samo se plašim da posle njega ne bude opet zatišje. Voleo bih da postoji kontinuitet. Imamo toliko neobrađenih tema iz naše bliske ili dalje prošlosti, koje zaslužuju da budu ekranizovane, da se šira i mlađa publika upozna s njima. Na taj način oni se edukuju, najbrže i najlakše neke stvari saznaju i prihvate. Nadam se da će taj manir postati pravilo, a ne izuzetak, i da će iza svega stati država. Imamo primer Hrvatske, koja je poslednje decenije razvila vrlo dobru strategiju. Kontinuirano su ulagali u filmsku i televizijsku kulturu, što se isplatilo - imaju sjajne filmove koji osvajaju mnoge nagrade, a poslednji u nizu je "Ustav Republike Hrvatske", koji je zaista odličan.

To nije slučajno, već je posledica promišljenog ulaganja u filmsku industriju, kulturu. Mi imamo sve komponente kao i komšije, samo su potrebni dobra volja, snaga i ljudi koji žele dobro ovoj zemlji i njenoj kulturi.