Tihi kuvar u zen centru

NEUMORNI izvođač, kantautor, pesnik i pisac Leonard Koen, koji je umro 7. novembra u 82. godini, ostavio je iza sebe veoma uticajnu zaostavštinu i opus koji se proteže kroz gotovo pola veka. Sebe je smatrao nevažnim piscem, ali temeljnim. Tvrdio je da nikada nije voleo javna čitanja poezije. Voleo je da je sam čita, ali je mnogo više voleo da peva. Za njega nije postojala razlika između poeme i pesme. Govorio je da sve što je napisao u pozadini ima i gitare, čak i romani! Koenov zaštitni znak bile su bolo kaubojska kravata, crni fedora šešir i prepoznatljiv glas koji je vremenom postao dublji.

- Moje pesme traju oko 30 godina - ispričao je svojevremeno Koen. - To je radni vek "volvoa". Ali one su napravljene da traju onoliko dugo koliko je to moguće. Moj lični kritički pogled pesama je vrlo ozbiljan: ako može da izdrži test srca, mozga i utrobe, onda mislim da pesma može da potraje.

Koen je išao na Kubu, malo pre invazije na Zaliv svinja. Na turneju po Izraelu prvi put je otišao 1972, a iduće godine je izvodio posebne koncerte za vojnike izraelskih odbrambenih snaga na Sinaju, tokom Jomkipurskog rata. Mada je smatrao da su njegove pesme sumorne i da ne mogu da podignu moral borcima, činjenica je da je velika zvezda usred rata sa njima, učinila čudo. Nije bilo neuobičajeno da tokom pesme vojnici oduševljeno tapšu, sačekaju njen kraj, ispale nekoliko plotuna ka nevidljivim egipatskim vojnicima u daljini, a zatim ponovo sednu da saslušaju sledeću stvar. U pustinji i ratnom okruženju napisao je pesmu "Lover, lover, lover", sa stihovima "Neka duh ove pesme, slobodan i čist, bude vam u borbi protiv neprijatelja štit". Tokom tri meseca, Koen je držao tempo od četiri-pet, a ponekad i osam koncerata dnevno.

- Rat je prelep - rekao je Koen jednom novinaru 1974. - I nikad se ne završava. To je jedna od retkih prilika koje vam se pružaju u životu da date najbolje od sebe. Toliko je sveden u pogledu ponašanja i stava, svaki najmanji pokret je precizan, svaki napor maksimalan. Niko ne gubi vreme. Svako oseća odgovornost prema svom sabratu. Osećaji zajedništva, sličnosti, bratstva i posvećenosti u ratu su takvi, kakve ne možete iskusiti u savremenom gradskom životu. Veoma uzbudljivo.

Leonardova muzika nije bila toliko slušana krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, ali je interesovanje za njega ponovo oživelo kada je 1985. objavio album "Various positions", koji se nije svideo njegovoj diskografskoj kući. Na albumu se nalazi njegova najpoznatija kompozicija "Aleluja", za koju je Koenu bilo potrebno pet godina da je napiše, kao i prelepa ljubavna pesma "Dance me till the end of love". U to vreme Koen je počeo da provodi vreme u budističkom manastiru na planini Baldi kod Los Anđelesa i da se zanima za zen budizam, mada je odgajan kao Jevrejin. A onda je 1994. batalio muzičku karijeru i preselio se u manastir, gde je rukopoložen za budističkog monaha i postao lični asistent Jošu Sasakija, gospodara zena, koji je vodio manastir i umro 2014. u 104. godini. Koen je uzeo svetovno ime Jikan, što znači "tihi". Dužnost mu je bila da kuva za Sasakija, koji mu je bio mentor. Priznao je da nije do kraja razumeo budizam ali mu je povlačenje i naporan rad pomogao da bolje sagleda sebe.

SEDENjE USRED VATRE

U ZEN centru na planini Baldi Koen je proveo pet godina. Nosio je sivi ogrtač i sa ostalim monasima hodao po manastirskom dvorištu između tamnih stena i retkog drveća. Ćutao bi po čitav dan, kao i svi u njegovom okruženju. Jednom novinaru koji ga je tamo posetio 1996. je ispričao:

- Moraš potpuno da se predaš tome. Moraš da sediš usred plamena sve dok ne izgoriš i ne ostane samo pepeo. Kad kažem pepeo, ne mislim na sebe, već na pesme. One su poput pepela, rasute vetrom ka onima koji ih čuju, čiste u svojoj biti, ali ipak ništa drugo do ostaci jednog prošlog života.

Sutra: Tri godine na svetskoj turneji