Netipična pop zvezda

SMRT Leonarda Koena (82), jednog od poslednjih autentičnih bardova popularne muzike, nenadmašnog pisca i pesnika ljubavi i smrti, potresla je svet. Čovek koji je uz Boba Dilana bio siva eminencija u malom panteonu najuticajnijih kantautora šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, sahranjen je 10. novembra u Montrealu, u rodnoj Kanadi, pre nego što je njegova smrt zvanično objavljena.

- Leonardova želja je bila da bude sahranjen po jevrejskom obredu u porodičnoj grobnici na Mauntajn rojal groblju, pored svojih roditelja, babe, dede, prababe i pradede - potvrdio je Šar Hašoomaim iz sinagoge u okrugu Vestmaunt.

Zašto se Koenu, kao retko kom umentiku, ukazivalo tako duboko poštovanje? Zato što je zaronio duboku u sopstvenu potištenost i postao uzvišeni, duhovni glas svoje generacije. Njegov duboki glas, gitara sa najlonskim žicama i prateći vokali, poput grčkih horova, oblikovale su pesme o ljubavi i mržnji, seksu i duhovnosti, ratu i miru, ekstazi i depresiji. Koenova najpoznatija numera je balada “Hallelujah” iz 1984, tugovanka o ljubavi, seksu, religiji, čežnji i žaljenju, koju je do sada obradilo 300 izvođača. On je smatrao da ima previše verzija: “Mislim da je dobra pesma, samo kad je ne bi pevalo toliko ljudi”. U poslednjem intervjuu o religioznim stihovima u svojim pesmama je rekao:

- Nikad sebe nisam video kao religioznu osobu. Nemam spiritualne strategije, nekako hodam u mraku, kao i većina ljudi. Ponekad sam osetio prisustvo nečeg spiritualnog u svom životu, ali nikad nisam izgradio jaku religioznu vezu.

Koen je bio netipična pop zvezda. Imao je 33 godine kada je 1967. snimio prvi album, frustriran slabom prodajom svojih knjiga “Omiljena igra”, “Divni gubitnici” i zbirkom pesama “Cveće za Hitlera”. Pevao je baritonom i svirao jednostavne akorde na akustičnoj gitari ili jeftinoj klavijaturi. Nikad nije bio muzički virtuoz, a osnove gitare naučio je od jednog igrača flamenka u Montrealu. Za razliku od glamuroznih pop i rok zvezda, izgledao je kao isposnik. I imao parališući strah od koncerata. Zbog treme je jedva izlazio na binu, ali je 1970. jedini uspeo da umiri razularenih 600.000 duša, sprečivši dalje talase nasilja, na festivalu na ostrvu Vajt u Engleskoj. Da Bob Dilan nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, sigurno bi otišla u ruke Leonarda Koena. To mu je nedavno priznao i Dilan, koji je za “Njujorker” rekao da su Koenove pesme duboke, istinske, višedimenzionalne i iznenađujuće melodične.

- Kada ljudi govore o Leonardu, zaboravljaju da pomenu njegove melodije, koje su za mene, zajedno sa tekstovima, najgenijalnije - rekao je Dilan. - Stihovi daju nebeski karakter njegovim pesmama. Koliko znam, nikom osim njega u modernoj muzici to nije pošlo za rukom.

Umetnik je pak za “Njujork tajms” 1968, na početku muzičke karijere, rekao da on o sebi ne misli kao o piscu ili pevaču. Bilo mu je mnogo važnije da bude čovek.

SA DžENIS DžOPLIN U “ČELSI HOTELU”

PO sopstvenom priznanju, Koen je u hitu “Chelsea hotel 2” iz 1974. godine, opisao šta se događalo između njih dvoje u sobi istoimenog hotela. “Rekla si mi još jednom da preferiraš lepe muškarce, ali ćeš zbog mene napraviti izuzetak”, peva Koen Džoplinovoj svojim zavodljivim dubokim basom. Kasnije je zažalio što je otkrio njen identitet: “Bilo je vrlo indiskretno od mene što sam to izjavio. Sada mi je žao što sam to uradio, jer su neki stihovi u njoj suviše intimni”.

SUTRA: Čuveni plavi kišni mantil