Branko Topalović: Naši zločinci u svetskim udžbenicima

NAZIV “kod 4” je naučno nepriznata, ali zanimljiva, teorija koja pravi razliku između običnih i vanserijskih kriminalnih izvršitelja. U pitanju je greška u određenom genetskom kodu počinioca i postoje takva četiri koda koji mogu da od osobe naprave zločinca koji se retko rađa.

Isto ime, “Kod 4”, nosi i serijal autora Branka Topalovića, koji gledamo na Pinku četvrtkom od 23.30.

* Kako ste došli na ideju da radite “Kod 4”?

- Bio sam fasciniran kako su na osnovu nekih običnih, banalnih priča strani autori pravili maltene holivudske spektakle. Tada sam otkrio da su se kod nas dogodili zločini koji su zastupljeni u udžbenicima. Na kursevima u inostranstvu oni se proučavaju, a naša javnost skoro da nije ni čula za njih. Kada sam o njima pričao, stalno su stizala potpitanja i tako je nastao “Kod 4”.

* Šta razlikuje vaš serijal od ostalih sličnih na našim kanalima?

- To što se bavimo skoro zaboravljenim slučajevima i što u našoj seriji rekonstrukcije rade pravi glumci. Dok gledate, deluje da se taj zločin odigrava baš sad. Takođe, želeli smo da objasnimo kako je taj zločinac razmišljao, da pokušamo da ga približimo publici. Ali ne da bismo izazvali empatiju, već da bismo pokazali da se zločinci nekada nalaze blizu nas.

* Počeli ste serijal pričom o Miodragu Stoletu Trifunoviću. Ko je on?

- On je jedini, pravi serijski ubica zabeležen u Srbiji. Imao je određen tip žrtve i način ubistva, birao je žene i davio ih u Zvezdarskoj šumi. A sa policijom se igrao. Nadenut mu je nadimak Fantom. Kasnije je taj nadimak poneo Vlada Vasiljević, koji je kolima divljao po ulicama prestonice.

To je urađeno kako bi se na pravog Fantoma zaboravilo. Kada je Stole uhapšen, mnogi spisi su uništeni, jer je sramotno bilo da narodna policija nije mogla toliko dugo da ga uhvati.

On je osumnjičen za više od 15 ubistava. Zatim je priznao da je kao mladić tokom boravka u ludnici udavio mnoge pacijente. Zapravo, ostavio je više žrtava od Džeka Trboseka, koji mu je bio uzor.

* Kako se o njemu ranije nije saznalo?

- Nije znala naša šira javnost, ali on je poslužio kao inspiracija za neke umetnike. Priča se da je bio inspiracija za film “Davitelj protiv davitelja”. Na samom početku filma, autori su se od njega ogradili rečima “Jedino što Beograd razlikuje od velikih svetskih gradova je to što nema serijskog ubicu.”

* Da li je bilo teško doći do materijala za ove priče?

- Nešto smo sklapali od dostupnih podataka, nešto od legendi. U slučaju trovačice iz Vojvodine, pomoć smo imali u knjizi koju je napisao prof. dr Šimon A. Đarmati “Baba Anujka, trovačica”. On je autor i knjige “Hajdučka vremena u Srbiji” uz pomoć koje smo uradili priču o braći Sušić. Sušići su bili prvi kriminalni klan na našim prostorima.

* Uglavnom su to priče koje su se desile u daljoj prošlosti, ali jedna je novijeg datuma.

- To je priča o otmici devojčice Maše u naselju Braća Jerković. Taj slučaj već je u analima kriminalističkih dela. U njemu se uvodi društvena mreža kao način za izbor žrtve. Sve one aplikacije koje vam pokazuje na koga ličite, u stvari su otmičarima poslužile da nađu adekvatnu devojčicu.

* Da li je lakše raditi stare ili novije slučajeve?

- U novijim pričama svedoci su "sveži", još je sve aktuelno, ali postavlja se pitanje kako će se žrtva ili njeni bližnji osećati u trenucima emitovanja. Psiholozi su nas uverili da će najteže biti roditeljima ove devojčice. Stari slučajevi su meni kao reditelju interesantniji, jer tu imam prostora da nešto odmaštam,

dopunim. Tako smo Đarmatijeve činjenice oživeli i preneli na ekran.

Stalni sagovornik je Nemanja Popović, predsednik Udruženja profajlera Srbije, jedan od vodećih stručnjaka u regionu.