Jan Gilan: Dilanov Nobel je priznanje rokerima

MUZIKA vrlo lako prelazi granice. Ono što ne mogu vojni avioni i tenkovi, može muzika. Ovo, za "Novosti", kaže rok legenda Jan Gilan (71) koji 7. novembra po šesti put dolazi u našu prestonicu, da u Sava centru sa bendom klavijaturiste Dona Erija i Beogradskim simfonijskim orkestrom peva "Dip parpl" hitove. Gilan nas je jednom pohodio sa "Gilan bendom" i četiri puta sa "Parplom" - 1975, 2003, 2006. i 2014. Pamti, kaže, svaki, a najviše onaj sa turneje "Banane", kada ih je na Sajmu slušalo 20.000 ljudi. Na pitanje zašto sada ne dolazi sa svojim matičnim bendom, Gilan za naš list odgovara:

- "Dip parpl" ne radi u ovom trenutku. Upravo smo u studiju završili snimanje albuma koji ćemo objaviti u februaru. Menadžer me je pitao da li bih voleo da uradim neke koncerte, rekao sam da, fantastično, i - evo nas ovde.

* Ovo nije prvi put da nastupate sa simfonijskim orkestrom, radili ste to još 1969. sa "Parplom"?

- Da, zapravo nekoliko puta na različitim koncertima. Prvenstveno volim da radim sa rok bendom zbog snage, ali kad radite sa orkestrom, to vam daje posebnu dimenziju, dinamiku i teksturu. To je zaista fascinantna fuzija, kao originalno delo pokojnog klavijaturiste "Parpla" Džona Lorda "Koncert za grupu i orkestar". Kada imate ta dva elementa koja rade zajedno, to ponekad proizvede vanserijski i uzbudljiv rezultat. Posebno sa ludim dirigentom kakvog smo imali. Zovem ga ludim, nadam se da mu ne smeta (Gilan misli na pokojnog engleskog kompozitora ser Malkolma Arlonda, dobitnika Oskara za muziku iz filma "Most na reci Kvaj" - prim. aut.). Naš dirigent bio je apsolutni genije. Takva iskustva su mi uvek bila uzbudljiva. Takođe, koncert sa simfonijskim orkestrom mi daje šansu da pevam pesme koje do sada nikad nisam izvodio, kao na primer "Razzle dazzle" ili "The unwritten law" od "Parpla" ili neke moje solo pesme.

* Zašto niste bili srećni kad ste svirali "Koncert za grupu i orkestar"?

- Mislim da smo svi bili iznenađeni. Nismo razumeli poentu, niti je Kraljevski filharmonijski orkestar razumeo svrhu koncerta. Džon Lord je spojio tradicionalni simfonijski orkestar i rok bend. Prošli smo kroz tri faze. Prva je bila animozitet, bes, nesviđanje i nepoštovanje ta dva elementa, kada smo jedni druge muzički izazivali i izluđivali. U drugoj fazi javio se prvi znak nekog poštovanja između orkestra i benda, a treći korak je, naravno, bilo kretanje napred i jedinstvena harmonija. Bilo je to predivno parče muzike kojim smo izrazili konfuziju u stvarnom životu. Jer, ni mi, ni orkestar nismo kapirali, ali je posle sve, ah, bilo fantastično.

* Pamtite li kako ste napisali bezvremeni hit "Child in time"?

- Trebalo mi je samo 10 minuta da je napišem. Sećam se da je na probi Džon Lord svirao nešto na klaviru, a ja počeo da pevam. To je jedna od onih stvari koje se naprosto dogode same od sebe. Bilo je to vreme Hladnog rata i to onog najopasnijeg. Pričao sam sa ljudima koji su bili sa jedne strane u tim lošim vremenima. Oni su razumeli da deca na drugoj strani žele isto što i oni - samo malo mira i ljubavi i da misle o budućnosti, ali ne na agresivan način.

*Ta pesma vas je odvela do uloge Isusa na originalnom albumu "Isus Hrist superstar" iz 1970. koji će potom postati rok opera?

- Sećam se toga odlično, jer me je pre studija i snimanja pozvao Tim Rajs. Kazao sam mu da sam zainteresovan ali sam hteo prvo da čujem muziku. I tako sam otišao u njegov apartman u Londonu sa Endrjuom Lojdom Veberom. Svirali su neku muziku, ja sam rekao da mi zvuči dobro, a Tim je rekao: "Da, ali mi želimo da improvizuješ, da ubaciš svoju interpretaciju u ovo i povučeš celu stvar na svoju stranu. Bio sam veoma srećan što sam prvi otpevao Isusa na tom konceptualnom albumu. Budžet je bio mali, nisu imali mnogo novca pa su bukirali studio na samo tri sata. Srećom, sve ostalo je već bilo snimljeno, i bend, i orkestar, samo im je trebao glas. Jedina stvar koju nisam uradio za ta tri sata je pevanje na krstu.

* Da li je "Nobel" Boba Dilana priznanje i ostalim rok autorima poput vas?

- U jednu ruku to je priznanje žanru koji je utemeljio. Osvežavajuće je što je "Nobel" pripao Dilanu. O tome odlučuju pisci i akademici, mali krug ljudi koji misle da su bolji od nas ostalih (smeh). Verovatno su hteli da ovoga puta to bude neki popularan pisac. Jer, za većinu ljudi koji su dobili "Nobelovu nagradu za književnost" nikad u životu niste čuli. Njih znaju samo ti što im dodeljuju nagradu. Ali ovo je odlično. Da, mislim da ste u pravu, to jeste priznanje i ostalima. Bob Dilan je duboko usađen godinama i decenijama u generacijama. I dalje je inspiracija više nego iko drugi.

* Sećate li se momenta kada ste prvi put čuli Elvisa Prislija i odlučili da postanete rok zvezda?

- To je bio momenat kada se sve promenilo. Pesma "Heartbreak hotel" na radiju. Radio je, to morate da znate, u to vreme bio kontrolisan. Ne od strane Bi-Bi-Sija, nego od strane naših roditelja, koji su odlučivali kada će ga uključiti i slušati. Bilo je to mnogo pre televizije. Kada sam prvi put čuo Elvisa, čuo sam nešto što nisam nikada ranije. Elvisov glas dirao je duboko u dušu, a tehnički glas mu je bio briljantan. Elvis je za mene značio slobodu. I bio mi velika inspiracija.

* Zašto Jermeniju smatrate jednim od duhovnih domova?

- Ima mesta ne svetu gde me dočekuju raširenih ruku i sve što dobijam je ljubav. To što ste desilo sa Jermenijom bilo mi je emotivno iskustvo. Bio sam svedok posledica razornog zemljotresa koji je pogodio tu zemlju. Verovali ili ne, godinu dana se tamo nije čula muzika. Ni u crkvama, ni u školama, ni na radiju. Čak su i ptice prestale da pevaju. Za mene je to bilo emotivno i dirljivo. Nisam mogao da shvatim kako život može da postoji bez muzike. Dvadeset godina kasnije odlučio sam da učinim nešto i, simbolično, obnovio muzičku školu u Jermeniji. Iskustvo koje sam podelio sa učiteljima i decom je bilo neprocenjivo.

* I u Rusiji ste toplo dočekani, Dmitrij Medvedev je vaš veliki fan?

- Muzika "Dip parpla" je bila zabranjena u Sovjetskom Savezu kada je on išao u školu. Pričao mi je da su imali muzički klub u školi gde su mogli da slušaju ploče. Ali, ne one koje vole. Kada smo malopre pominjali "Child in time", ona nosi poruku koju svi razumeju. Svako dete, u istoj generaciji. I to je vrlo važno. Muzika nije deo rata, ni agresije (samo tinejdžerske), nije deo državnih manipulacija. Muzika je sloboda srca i duše. Sve se vrti oko ljubavi, meke i nežne stvari koju koristimo da posramimo jedni druge. Muzika vrlo lako prelazi granice. Ono što ne mogu vojni avioni i tenkovi, muzika može!