Dejv Erikson: Osećam se kao Bog!

JEDINI način da preživiš u ludom svetu jeste da prihvatiš njegovo ludilo - poručuje Viktor Strend, jedan od glavnih likova popularne Ej-Em-Sijeve postapokaliptične serije “Strah okruženog mrtvima” (ponedeljkom gledamo drugu sezonu u 22.00). A baš u tom haotičnom ludilu, odgovor na pitanje šta ovu horor priču čini gledaocima tako dopadljivom pronalazi tvorac, scenarista i producent Dejv Erikson.

U ekskluzivnom razgovoru za “TV novosti”, otkriva nam magiju nastanka jedne od trenutno najgledanijih američkih TV saga, i priznaje s kojim izazovima je bilo najteže uhvatiti se ukoštac. Prvi u nizu je originalnost.

- Napraviti priču o svetu u zoru raspada čovečanstva i civilizacije kakvu znamo, za svakog scenaristu i producenta jedna je od najslađih ideja. Pred vama je toliko izbora. Pomalo imam osećaj da sam Bog. Sudbina planete je u mojim rukama. Mogu da radim s njom šta mi je volja. Ipak, moram ostati realan, nastojati da zadovoljim želje publike, a ne svoje. I što je najteže - moram da ponudim originalnu priču - ističe Erikson, koji je sa kolegom Robertom Kirkmanom, tokom dve sezone serijala, čiji rejting i dalje drži “zakucane” pozicije, dokazao da je u tome uspeo.

* Šta je to što “Strah” izdvaja u moru sličnih serija?

- Pred nama je bio veliki zadatak. Prvo smo morali da se razlikujemo od projekata koji su donekle imali sličnu temu kao i mi. Neverovatno je koliko ljude privlači ideja da će doći dan kad nas više neće biti na planeti. Čini mi se da je strah od nestanka najveća ljudska fobija. Konkurencija nam je, svakako, bila serija “Okružen mrtvima”. U početku je kritika bila nemilosrdna prema nama. Nisu nam praštali to što nismo nastavak originala. A onda su nas baš zbog toga zavoleli. To je bio i naš najveći izazov - da budemo u potpunosti drugačiji od “Okruženog mrtvima”. Oni se bave mrtvima, a mi strahom od njih. Psihom čoveka osuđenog da gleda kako mu se svet, u kojem je do juče normalno živeo, gubi pred očima.

* Sa čime ste se susreli kad ste “začeprkali” po toj haotičnoj svesti prve generacije osuđenih na apokalipsu? Šta muči čoveka u svetu živih mrtvaca?

- Tokom prve, a videli smo i u najvećem delu druge sezone, glavno pitanje je na koji način ta promena stanja menja ljude. U šta ćemo se pretvoriti? Koje će, nama do tada nepoznate osobine isplivati na površinu, i da li ćemo zbog njih postati bolji ili gori. Život nas menja, a zamislite šta tek smrt može da nam učini. Njena moć je ogromna.

* Možete li da izdvojite najdražu epizodu, neku koja najbolje odslikava vaša osećanja dok ste stvarali “Strah”?

- To su uvek premijerne epizode. One su najekscentričnije. Koncentrat strasti, straha i napetosti. Čist kreativni “sok”. Obožavam naboj nečeg novog. Trenutak kad se zapitate kuda bi sve ono što vidite u toj epizodi moglo dalje odvesti. Mada, u svakoj pronalazim nešto što me ponese. “Strah” doživljavam kao niz važnih segmenata koji priču vode ka istom cilju. Najvažnije je lična psihoterapija za svakoga od nas. Ubijajući zombije imate priliku da ubijete svoje naveće fobije. Bitan segment onoga čime smo se bavili jeste da našim “hodačima” ne oduzmemo svu ljudskost. Junaci serije i dalje se trude da u njima pronađu zrno humanosti. Kad, nažalost, po stoti put uvide da je to nemoguće, u smrti tih bića vide spas. I za njih, i za sebe. Čini se da kritične situacije pojednostavljuju izbore koji se nude - ubij, ili budi ubijen.

* Na koji način stvarate likove i njihove životne priče? Vodite li se željama ljubitelja serije?

- Za taj deo zadužen sam uglavnom ja. Robert je zauzet oko radnje, tako da njemu nudimo samo finalni proizvod, kad smo sigurni da smo nečiji karakter iznijansirali do kraja. Tad uz njegove sugestije brusimo lik i dobijamo ono što svi želimo. Ne pratim društvene mreže, tako da ne znam o čemu fanovi “Straha” tamo pričaju. Normalno, osluškujemo im želje, ali više kao smernice. Ne dozvoljavamo da utiču na našu osnovnu ideju. Serija je osmišljena od početka do kraja, i ne možemo je prilagođavati svakome ponaosob. Ponekad gledaoce šokira ili razočara naša odluka, na primer, da ubijemo nekog od omiljenih likova. Ali to je naš izbor, i sve što radimo ima cilj da seriju učini još boljom.

* Da li ćemo se vratiti na “Ebigejl”, ili je vreme da potopimo “staru damu”?

- “Ebigejl” je odigrala važnu ulogu u seriji. Povela nas je na pučinu. Tamo smo se suočili sa neizvesnošću toga šta krije otvoreno more, i može li se na njemu pronaći spas. Otkrili smo da ne može. U principu, taj fenomen mora kao simbolike svega onoga što se krije ispod njegove, odnosno ljudske površine me oduševljava. Mnogo tame leži dole. Mrak koji se ne vidi, ali uvek nas vreba. Samo od toga ko ste u suštini zavisi hoće li on isplivati ili ne. “Ebigejl” je tu bila balans - između straha i nade. Zasad se rastajemo od nje. Razmišljali smo da li da je potopimo, ali smo odlučili da je sačuvamo. Za neko novo putovanje po nemirnoj ljudskoj duši.

MEKSIČKA PRIRODA KAO INSPIRACIJA

* ZBOG čega ste izabrali Meksiko za lokaciju na kojoj ćete snimati drugu sezonu?

- Priroda te zemlje je predivna. Istovremeno prelepa i surova. Baš onakva kakvu zamišljate kad evocirate slike Armagedona - romantična lepota koja skriva smrt. U Los Anđelesu imate slične pejzaže, ali su nekako umiveniji, pitomiji. Ovde, u Bahi, divljina ne dopušta da ostanete ravnodušni. Svetlo se prelama drugačije. Budi najčudnija osećanja u vama - u trenutku ste srećni, tužni i kičmom vam prolaze žmarci.