Irina Ivić: Ne trpim laž i neznanje

VIKENDOM, od rane zore Irina Ivić nas u Jutarnjem programu RTS, u tandemu sa kolegom Milanom Srdićem, razbuđuje najsvežijim informacijama i uvodi nas u još jedan dan. Iako je završila srednju baletsku školu i sanjala da bude primabalerina nekog velikog teatra, kad je došlo vreme da izabere svoj put, opredelila se za novinarstvo.

- Baletska škola je bila prirodan sled događaja u mom životu. Na časove baleta sam išla od treće godine i bilo je "normalno" da se školujem za profesionalnu igračicu. Jesam bila talentovana. To je prepoznala i moja tadašnja profesorka, čuvena primabalerina Ivanka Lukateli, i poslala me kao srednjoškolku da volontiram u ansamblu Narodnog pozorišta. Bila je to velika stvar i na tome sam joj zahvalna. Ali, činjenica je da nikada nisam maštala o odlasku u inostranstvo. Možda nisam bila spremna na bolne kompromise koje ta profesija nosi, zato sam odlučila da se oprobam u nečemu novom.

* Da li ste se ikad pokajali zbog tog izbora?

- Nikada! Baletska škola usadila je u mene neprocenjivo blago ljubavi prema umetnosti, ali me je i pripremila za ono što je kasnije bilo neophodno - rad na televiziji. Oduvek sam se školovala da budem na sceni, zbog toga nikada nisam bila fascinirana svojim likom na ekranu. Sa druge strane, bilo mi je lako da se naviknem na "novu scenu". Za mene je to samo posao, a iza tih kulisa stoje godine rada i učenja u redakciji. I to iskustvo mi je donelo ispunjenje koje nisam imala u pozorištu.

* Koliko vas je novinarstvo promenilo, šta vam je sve donelo u život?

- Nimalo me nije promenilo. Ja sam oduvek bila dosadno, radoznalo dete sa hiljadu pitanja. Nikada nisam trpela nepravdu, neznanje, bezobrazluk, laž, obmanu. Da nisam postala novinar, verovatno bih bila političar u večitoj opoziciji. Dobila sam mnogo toga, privilegiju da vidim, ispitam, obiđem mesta koja su mnogima zatvorena, upoznam ljude čije mišljenje i rad cenim, ili obrnuto. Imam i mogućnost da nekome mogu da pomognem. To je veliki dar.

* Da li ste se iz dosadašnjeg iskustva u Jutarnjem programu uverili da se po jutru dan poznaje?

- Da je tako, mnoge bi nesreće na ovom svetu bile sprečene. Nažalost, naši stari su znali da promaše.

* Šta vam više prija - rano buđenje sa gledaocima ili večernji termini Kulturnog dnevnika?

- Ja sam noćni tip. Ta mi je navika ostala još iz škole. Kada se sa časova vratite kući kasno uveče, možete da spavate ili da odvojite još nekoliko sati za sebe. A ja uvek imam još nešto da uradim, pročitam, da sa nekim porazgovaram. Mislim da se to najbolje vidi po mojim podočnjacima, kojima opravdanje da su proizvod gena ne vredi mnogo u mom slučaju.

* Uživo vođenje programa neretko može da bude veoma napeto... Da li se i kako pripremate za takve situacije?

- Nema vodiča za nepredviđene situacije, zato se one tako i zovu. Moj posao je da budem informisana i fokusirana na određeni trenutak. To je priprema za sva iznenađenja. Živ program u informativnoj emisiji je veliki stres za celu ekipu koja ga realizuje i važno je da ta ekipa funkcioniše kao tim. Zna se ko je kapiten, a ko trči po loptu. Posle svi zajedno možemo da pijemo šampanjac i slavimo.

* Kako reagujete na stres, umete li sebe da ohrabrite?

- Udahnem duboko i idem dalje, nemam vremena da se nerviram.

* Koje vam je iskustvo najviše pomoglo da na pravi način doživite svoju profesiju?

- Svaki put kada nam neko kaže - hvala što ste nam pomogli, podsetim se da u moru površnosti koje nas okružuje, ipak, nije nestala suština naše profesije.

* Šta priželjkujete da vam se još dogodi u karijeri?

- Vidim sebe na još mnogo mesta i ne priželjkujem ništa. Blagoslovena sam poslom koji volim, a to nije posledica maštanja i sedenja pred ogledalom već napornog rada. Svaki novi zadatak za mene je izazov i radujem mu se, jer nema ničeg lepšeg od rada na sebi.

VOLIMO SE OD PRVOG DANA

JUTARNjI program radite u tandemu sa Milanom Srdićem. U čemu se vi bolje snalazite kad stanete pred kamere, a u čemu on?

- Raditi sa nekim je veoma zahtevno. Dobar par se ne može napraviti tako što samo spojite dve osobe u studiju. Ljudi zajedno ili funkcionišu ili ne. Zato ih na našim televizijama i nema mnogo. Milan i ja se poznajemo godinama i volimo od prvog dana. To je ključ. Čak i kada se posvađamo, pa ne pričamo danima (o da, i to se dešava) u studiju dišemo zajedno.