Srđan Timarov: I danas je grad pun Žika

ČAK i posle 30 godina provedenih na sceni, Srđan Timarov ne ume da objasni kako se našao u glumi. Ona je za njega pasija, nagon, kiseonik, kompas, identitet, hrana, lek... ljubav, i to se, kaže, ne da tumačiti, ni analizirati. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Radeta Markovića. Ovaj daroviti glumac veliku pažnju javnosti privukao je ulogom urbanog gradskog momka Žike u jednoj od najboljih domaćih serija "Lisice", koju odnedavno ponovo pratimo na RTS. A kada sada baci pogled na sebe u toj priči, Srđan priznaje da vidi mladog glumca kome su uši pune vode i koji tek uči da hoda, gura, posrće, kako-tako se snalazi...

* Kako sada, deceniju i po posle snimanja serije, doživljavate ovu priču i lika po kom vas i danas mnogi prepoznaju?

- Žika, gradska faca (za koga se na njegovom venčanju u jednoj od epizoda otkrije da je zapravo Živorad), odmah mi je bio neodoljiv, već na prvo čitanje. Poslastica za igrati. Jedna gradska vrdalama, tip koji je svuda i sa svima, komunikativan, društven, skakač na ženske, zezadžija, pican sa malo "prenaglašenim" ukusom i stajlingom. Poznaje pola grada, a i onu drugu polovinu bar površno. Ali je i šmeker, odan i pouzdan prijatelj, a ispostaviće se i vrlo veran i posvećen ženi u koju se zaljubi. Ovakvih Žika je i danas pun grad, i u svim generacijama je tako. Oni su kreatori duha ovog našeg Beograda. Iza njih ostaju legendarne priče, anegdote.... Smešno je, a i tužno, samo kada se neko takav ne promeni i do nekih zrelijih godina. "Žike" treba iživeti u ranijoj mladosti, kad im je i vreme. I prevazići ih.

* Šta je "Lisice" izdvojilo od mnogih drugih serija i učinilo ih jednom od najgledanijih?

- Veoma mi je drago kada čujem da se ponovo emituju i kada srećem ljude koji mi kažu da ih redovno prate po ko zna koji put. Čim su počele da se prikazuju privukle su veliku pažnju. Posle niza porodičnih ili seoskih serija pojavila se priča iz centra Beograda, sa novim mladim licima, lepim devojkama u glavnim ulogama, prestonicom koja izgleda zanosno, njenim "kafićkim" životom, temama koje nisu egzistencijalne i mučne prirode. Svi smo bili oduševljeni što ćemo je stvarati i biti deo nje. Ja pogotovo. To je bio moj prvi veliki snimajući posao. Uvek ću biti zahvalan Gorčinu što me je pozvao.

* Ova priča posebno se dopala mladima, a šta bi, po vašem mišljenju, bilo ineteresantno za gledanje današnjim mladim generacijama?

- Supersoničnom brzinom se dosta toga promenilo, što je vrlo svojstveno 21. veku. Treba pitati te mlade šta ih zanima. Ja nisam u toj grupi. Ima raznih mladih, pa verujem da bi bilo šarenih zahteva. Pogubni problem je što se njima, danas, kroz medije potura i diktira odvratan, otrovan sadržaj kojim se hrane njihove duše. To je opasno i pretužno za gledanje. Sistem to tako želi, ne naši mladi.

* Gledali smo vas i u "Čizmašima", zasnovanim na antologijskom romanu akademika Dragoslava Mihailovića. Kakav je utisak na vas ostavila ova serija?

- Veoma lep. Drago mi je da sam bio deo nje. To je odličan primer da treba uzimati veliku literaturu kao bazu za stvaranje dobrih dela - serija, filmova, predstava...

* Rekli ste da je gluma veliko traganje, da li je u tome i njena posebnost? Šta ste do sada sve kroz nju uspeli da otkrijete?

- Beskraj, toliko traje i to traganje.

Kako gradite uloge, iz kojih sve izvora crpite inspiraciju?

- Opet jedan nemoguć proces za opisati. Ali, čak i da imam neki sistem, formulu, čarobni prah, najbolje je da vi koji gledate rezultate, samo uživate, ako išta vredi, ne misleći mnogo o "kuhinji i loncima". I sam kada gledam predstavu ili film ne podnosim da mi ih nešto demistifikuje.

* Postoji li uloga koju ste zapazili u nekom filmu, TV seriji, predstavi, a da ste poželeli da je vaša?

- Ne. Ono što nije moje, nije ni trebalo da bude.

* Za koje iskustvo do sada možete da kažete da vam je bilo najdragocenije kako u poslu, tako i u životu?

- To je ceo moj život. Svaki njegov delić je važan, prevažan i odredio je ono što sam ja sada. Život je lep, dragocen, grandiozan i ja sam mu zahvalan.

* Nekada ste maštali da imate svoju diskoteku, a šta danas sanjate?

- Na vreme preležane boginje. Veoma me je teško sada naterati u klub, buku, gužvu, dim... Danas, sanjam kućicu u prirodi sa balinežansko-japanskim vrtom, neostvarena putovanja. Sanjam budućnost svoga sina Lazara.

* Kada odvojite vreme za sebe, kako volite da ga provedete, koja vam sitna zadovoljstva uvek ispune dušu?

- Devojka. Prijatelji. Porodica. Sport. To nisu sitna već najveća zadovoljstva, baza, evergrin!

GLUMAČKO STADO

* SNIMATE i film "Stado", prvo rediteljsko ostvarenje Nikole Koja. Možete li nešto više da nam kažete o vašoj ulozi i temi filma?

- Ovo je priča o nama, glumcima. O našem životu koji vi ne vidite. O našoj pasiji - glumi, i o tome šta smo sve spremni da učinimo za naš san, za dobru ideju koju želimo da ostvarimo i da je podelimo sa vama, publikom. Biće vrlo smešno, ali i tužno. Kao one dve pozorišne maske. Atmosfera na snimanju je izuzetna. Odgovornost takođe. Radimo u posebnoj vrsti posvećenosti, jer u "Stadu" predstavljamo naše stado - glumački svet. Presrećan sam što me je Kojo pozvao u svoj film i dao mi možda i najbolju ulogu koju sam ikada dobio pred kamerom. Glumačka podela je famozna! Privilegija je biti pored i uz njih. Veoma se radujem ovom filmu. Sad će to, na jesen.