Žarko Lazić: Bogati imaju malo srce

JOŠ dok je, pre nekoliko godina, vodio jedan humanitarni TV serijal, glumac Žarko Lazić shvatio je koliko ljudima, kojima je pomoć neophodna, kamere mogu da preokrenu život. Tako je došao na ideju da pokrene projekat “Kuća od srca” (utorkom na Pinku) i pokaže kako televizija služi i za dobrotvorne svrhe, a ne samo za kritiku društva ili ismejavanje nekoga.

- Kroz ovaj serijal obilazimo celu Srbiju, jer ne želimo nikoga da zapostavimo. U sve naše akcije uključene su i mnoge opštine koje žele da pomognu socijalno ugroženim kategorijama stanovništva na teritoriji cele zemlje.

* Da li ste do sada uspeli da ispunite ciljeve koje ste zacrtali na početku emisije?

- Iskreno da vam kažem, ovo je neizvestan serijal - reč je o 31 danu teške borbe u kojoj ne možemo ništa da garantujemo, tako da u ovo nismo ni ušli sa određenim planovima i ciljevima. Ali, kako je vreme odmicalo, shvatili smo da je to pravi projekat za naše podneblje. Ljudi koje uključujemo u emisiju kako bi nam pomogli, s vremenom shvataju da sa njihovim malo može da se uradi veoma mnogo za porodice kojima je kuća nedosanjan san i koje to bez nas nikada ne bi ostvarile.

* Po čemu se “Kuća od srca” razlikuje od drugih sličnih TV formata?

- Pre svega, po tome što se do kraja ne zna kako će se sve završiti, odnosno hoćemo li uopšte uspeti da pomognemo nekome. Jer, mi započinjemo gradnju kuće bez sredstava, prvo se borimo za sve ono što je potrebno da bi porodica mogla da dobije dom. Pritom, ne ulepšavamo stvarnost i sve prikazujemo onako kako jeste. Znate, u ovako kratkom roku, ni u jednom TV serijalu u Srbiji nije se gradilo nešto što nije imalo bar temelj, osim ako nije bila u pitanju neka senzacija.

* Ovo je prvi domaći rijaliti koji se pored stambenog pitanja bavi i rešavanjem porodičnih i međuljudskih odnosa. Kako se snalazite u tome i da li se dešavalo da dignete ruke i odustanete?

- Meni je najvažnije da u završenu kuću uselimo porodicu u kojoj donekle sve funkcioniše kako treba. Najčešće su ti nesređeni odnosi i doveli do loših uslova za život. Za mnoge ugrožene porodice tipično je to da su zbog narušenih međuljudskih odnosa prepuštene same sebi - nemaju podršku ni okoline, ni najbližih. Upravo zbog toga naš cilj je da, pored gradnje, i te narušene odnose dovedemo u normalu. Naravno, dešavalo se i da ne uspemo i dignemo ruke, ali samo zato što su drugi odustajali, odnosno nisu hteli ili želeli da pomognu.

* Da li, u takvim situacijama treba biti pomalo i psiholog?

- Nisam školovan da budem psiholog, ali se trudim da budem čovek koji ima razumevanja i ume da čuje one kojima treba da se pomogne. Donekle shvatam njihove probleme, jer se poistovećujem sa njima, pa se svi zajedno trudimo da dođemo do nekog rešenja.

* Rekli ste da kucate na vrata na koja niko drugi nije pokucao. Kome se sve obraćate za pomoć?

- Pre svega sam mislio na firme u kojima nabavljamo materijal za gradnju kuće. U ovom serijalu su mnoga mala preduzeća postala velika, a velika su, nažalost, pokazala da imaju malo srce. Oni koji su mogli da pomognu, jednostavno to nisu želeli. Zato serijal ima i jednu oštru nit, jer na neki način osuđuje ove koji imaju, a odbijaju da budu humani.

* U nekim pričama vidimo da prijatelji, komšije, pa i porodica, ne žele da pomognu. Kako reagujete u takvim siutacijama?

- Nažalost, tako je, ali sve to nam daje snagu da izguramo do kraja i nikada ne odustajemo. Tu smo da za 31 dan uradimo sve što je u našoj moći. Ako ne stignemo, ostavljamo porodici da završi posao do kraja. A to posle može da traje godinama, čak i da se nikad ne završi. Tako da u ovom serijalu nema kompromisa. Ali, najlepši trenutak u svim ovim pričama je kad se izgradi kuća, od početka do kraja, i kad se odnosi među najbližima dovedu u red - onda je to pun efekat serijala. Jer, kuća bez porodice je prazna kuća i onda se i mi osećamo kao da nismo uspeli.

* DO sada ste nailazili na veoma teške priče. Kako uspevate da se izborite sa emocijama, nosite li ih kući?

- Borim se tako što kroz sve ovo učim šta je pravi život. Jer, svi mi živimo u šarenoj laži - nosimo neke telefone, jurimo za nekim poslovima, sedimo u toplim foteljama, dom nam ne prokišnjava... Strašno je kad nemate osnovne uslove za život, a sve ove porodice se osim sa tim problemima nose i sa neprijatnostima koje doživljavaju od najbližih. Ne predstavlja mi problem da emocije nosim i kući, jer pre svega mislim da su one jedno ogromno iskustvo koje me je kao čoveka nadgradilo. Trudim se i da svoju decu naučim da ne žive taj “šaren život” i da cene sve što imaju.

TERALI SU ME KAO KERA

* PUT do cilja često je prepun neprijatnih iznenađenja. Koja biste izdvojili kao najveća?

- Najneprijatnije su bile reakcije zaposlenih u stovarištima. Događalo se da dižu letvu na mene i da me kao kera izbacuju napolje. Neki su bili previše grubi, a nisu ni čuli šta želimo. Izdvojio bih i to kada neko unutar porodice ne želi da učestvuje, a obećao je pomoć. Nama je za to kratko vreme svačija pomoć preko potrebna da bismo ispunili cilj.