Stevo Karapandža: Sve bih dao za dobar pasulj

NIJE jednostavno kad se posle 25 godina pauze vratite na mali ekran. Bar tako misli većina nas. Međutim, Stevi Karapandži, najpoznatijem kuvaru s prostora bivše Jugoslavije, ovaj korak nije bio nimalo težak. Naprotiv. Prilikom snimanja emisije "Stevo Karapandža i Lepi Brka", koju ćemo od septembra gledati na kablovskom kanalu Kičn TV, Karapandža nam je otkrio da se odlično oseća pred kamerama. I dok sa Brkom sprema specijalitete za gledaoce, njegova žena uživa u lepotama Beograda. Od kada su stavili katanac na porodični restoran u blizini Ciriha, gde su dugo živeli i zajedno radili, penzionerske dane provode u Lovranu, gradiću na obali Hrvatskog primorja.

- Mada je teško upravljati restoranom, pogotovo u Švajcarskoj, jer najmanje pet godina morate da radite kako biste stekli klijentelu, pošlo nam je za rukom da stvorimo naš kulinarski raj - otkriva nam Karapandža. - Nedavno sam se povukao. U penziji sam. Naša deca, nažalost, nisu nasledila porodičan posao. Sin je informatičar, a ćerka radi s nekretninama. Ipak, zadovoljan sam roditelj.

* Pratite li trendove u kulinarstvu?

- Volim i poštujem tradiciju u gastronomiji. Svi su čuli za molekularnu kuhinju. Nisam imao interesa da se time bavim. Neki restorani su s njom stekli svetsku slavu, ali primetio sam da mnogi polako odustaju od te mešavine hemije i umetnosti. Ljudima je postao luksuz da odu u takav restoran i pojedu 18 i više jela. To traje, nema se vremena. Danas je tempo života brz, čak i "slou fud" gubi popularnost, jer bi trebalo sedam do osam jela pojesti u određenom periodu. Ukoliko se uzme u obzir i to da uz svaku klopu ide piće, poslovan čovek ne može tome da posveti pažnju.

* Kakve su mušterije Švajcarci? Jesu li i u restoranu tačni kao sat?

- U mom restoranu ručak je počinjao tačno u podne, a u 13.30 više nikoga nije bilo na obedu. U 14.00 i ja sam završio s ručkom, a 40 minuta kasnije bio bih već u krevetu. Imao sam pauzu do 18.00. Nadam se da će kod nas jednog dana zaživeti navika da ljudi na poslu imaju pauzu, obave ručak i vrate se nazad. Obično sam imao problema s našima. Zvali bi da rezervišu sto, a došli bi oko 14.30. Onda im bude čudno kad im kažem da u to vreme spavam. Švajcarac dođe na ručak tačno u 12.00 i ide dalje. Sve je podređeno disciplini, što nam je olakšavalo posao, jer nismo imali dupli personal.

* Koje vam je omiljeno jelo?

- Sve bih dao za dobar pasulj! Nedavno sam ga tražio po vašim pijacama, ali su mi, stidljivo, rekli da je to zimsko jelo. Međutim, već sam jeo prebranac! Volim da pojedem sve što se može jesti kašikom.

KULINARSTVO U GENIMA

* KAD ste počinjali, da li ste znali da je kulinarstvo prava stvar za vas?

- U mojoj familiji otac je imao restoran, a deda pekaru. Malo sam pomagao dedi, malo ocu, pa kad se postavilo pitanje: "Šta će Steva?", bilo je logično da nastavim porodičnu tradiciju. Imao sam dara. Zaljubio sam se u tu profesiju na prvo kuvanje.