Predrag Milinković: Sad snimamo i ajfonom

U SVET novinarstva Predrag Peđa Milinković zakoračio je u redakciji "Sportskog žurnala", ali već posle nekoliko godina našao se u televizijskoj kući u Takovskoj ulici. Lagano i stprljivo gradio je karijeru sportskog novinara, pratio sve što su urednici govorili, a najviše se okretao automobilskom sportu i odbojci. Mada, kad za to ima potrebe, Peđu Milinkovića čujemo i kao komentatora fudbalskih utakmica.

U šetnju sa nama Peđa je krenuo iz RTS, gde, kako kaže, provodi mnogo vremena:

- Vremena nemam baš napretek, tako da sve slobodne trenutke provodim sa porodicom - priča nam Peđa dok idemo prema Tašmajdanskom parku, gde ponekad po lepom vremenu voli da se prošeta i razbistri glavu. - Obaveze su takve, kao i kod većine porodica, pa jedni drugima nedostajemo. Zato se trudim da sve slobodno vreme iskoristimo zajedno. Lena i Ana su još male, i mada imaju 12 i 9 godina potrebna im je pažnja. Kad nam obaveze dozvole odlazimo van Beograda na izlete. Porodično, ili sa prijateljima, obilazimo Viminacijum, Oplenac... Važno je da smo zajedno, a upoznajemo nešto novo i drugačije.

Obaveza ima mnogo, a kada se tome doda i privatna produkcija koju ima, onda je jasno da samo vremena nema.

- Olakšavajuća okolnost je to što je i moja supruga u novinarskoj branši, pa postoji razumevanje. Prošle godine odsustvovao sam 79 dana iz zemlje zbog posla, ali bilo je i mnogo događaja, kao što su - Prve evropske igre u Bakuu, zatim Dakar reli - iskren je komentator RTS. - "Olimpijske krugove" volim da radim, uskačem kada je fudbal u pitanju, zatim Dnevnik... Tako da je porodica moja oaza mira.

Klasičnih rituala Milinkovići nemaju, jer sve je podređeno Leninim i Aninim trenizima.

- U školi danas nema dovoljno fizičkih aktivnosti, pa su one poželele da se bave sportom van škole - nastavlja priču Peđa. - Lena trenira atletiku, a Ana odbojku. Nisam od onih roditelja koji forsiraju decu. Imao sam priliku često da vidim kako pojedine mame i tate viču na decu ako negde, u nekom koraku, pogreše. Nemam potrebu da komentarišem njihove sportove, to "ispucam" na poslu.

Sportom ne stiže da se bavi onoliko koliko bi želeo ali, kako nam je rekao, ponekad ode u teretanu na kardio program ili trči u prirodi.

- Divno bi bilo da se bavim nekim grupnim sportom, ali ne bi bilo fer da neka ekipa računa na mene, a ja se ne pojavim u određenom terminu. Kao klinac sam se bavio atletikom i pomalo boksom - u dahu govori Peđa. - Oduvek sam imao želju da spojim sport i novinarstvo. Žurnalistiku sam zavoleo zbog ujaka Radmila Kljajića, koji je bio politički novinar.

Nikada se nije pokajao zbog odluke koju je doneo, čak i onda kada je kao honorarni saradnik zarađivao, u vreme inflacije, marku ili dve. Ostao je veran pozivu, jer, kako kaže, sjajno je kad neko radi posao koji voli, tada ima entuzijazma.

- Nekima deluje dosadno stalno komentarisati isti sport, ali čak i, ne znam koji po redu odbojkaški derbi, uvek je drugačiji. Pojavi se neki novi heroj, detalj koji obeleži susret i daje taj magični momenat zbog kojeg se raduješ narednoj utakmici i prenosu - nastavlja priču naš sagovornik. - Uživam i u dobrim fudbalskim utakmicama, a Mančester junajted mi je oduvek u srcu. Nisam neki stručnjak kad je reč o fudbalu, iako sam kao klinac stalno išao na stadion. Na koji? To vam neću reći. Ispunjava me kada posao uradim profesionalno, a najviše mi znači kada posle utakmice i jedni i drugi navijači kažu da sam bio na strani suparničkog tima. Tada znam da sam uspeo.

U zgusnutom rasporedu sportskog novinara RTS uvek se nađe vreme koje posveti i dodatnom obrazovanju, pa je tako 2000. godine pohađao novinarski kurs na čuvenom Bi-Bi-Siju i to na preporuku tadašnjeg urednika.

- Tamo sam mnogo naučio, ali i utvrdio ono što sam već znao. Mnogi nisu zainteresovani za takve kurseve, ali posle onoga što sam doživeo, mislim da greše - ubeđen je Milinković. - Iz tog razloga sam i 2009. godine otišao na Bi-Bi-Si, ali na kurs za kameru i montažu. Tako sam shvatio posao kolega snimatelja. Dešava se da zbog rokova mi novinari često znemarujemo činjenicu da snimatelji i montažeri moraju da vode računa o detaljima kako bi na kraju taj prilog bio tehnički, novinarski i vizuelno dobar. Novo znanje mi sada pomaže kada radim priloge. Raditi tri posla istovremeno je teško, ali to ima i prednosti - desi se da dobijete ekskluzivu.

Da su inovacije u svetu televizije i novinarstva iz dana u dan sve bitnije shvatili smo kada smo dogovarali šetnju sa Peđom, jer kao profesionlac i kolega uspeo je da odvoji vreme za nas, u pauzi novog seminara koji organizuje RTS.

- Upravo sada imamo obuku za snimanje "ajfonom" - poverio nam je Peđa u "Šansi", uz koka-kolu. - Čuo sam zanimljive stvari. Neminovno je da se takav vid snimanja već uveliko koristi svuda, a mi idemo ukorak sa svetom. Dobro je i to znati, zbog nekih specijalnih situacija.

Peđa deli mišljenje da je novinar onaj kojem radni dan traje 24 sata dnevno i zato je važno znanje stalno nadograđivati. Šetnja sa Milinkovićem, koji je i predsednik Udruženja sportskih novinara Srbije, trajala je kratko.

- Moram da se vratim i da uradim prilog "ajfonom", da vidim da li sam shvatio to što trenutno učimo - rekao je kroz osmeh na kraju šetnje.