Put „popločan” srpskim kostima

NAKON serijala i filma „Srbi u Velikom ratu” autorke Slađane Zarić, pred publiku Radio-televizije Srbije stiže još jedan dokumentarac - „Srbi na Krfu”.

Sa autorkom filma, čija nas premijera očekuje 18. aprila na RTS, razgovarali smo o tome kako se rodila ideja za snimanje, putu koji je prošla ekipa, premijeri koja je planirana i na Krfu, ali i o tome kakav je osećaj prebirati po arhivama naših tadašnjih saveznika.

- Jedan deo filma „Srbija u Velikom ratu” snimali smo na Krfu. Bila sam iznenađena kolektivnim sećanjem Grka, jer je naša vojska tamo boravila nekoliko meseci, a ostavila neizbrisiv trag.

Naravno, značaj Krfa ne može da se razume ako se ne ispriča tragedija povlačenja i stradanja kroz Crnu Goru i Albaniju. Tako je nastalo delo „Srbi na Krfu - sto godina od Albanske golgote”, koje se bavi periodom od početka velike austro-nemačko-bugarske ofanzive do trenutka odlaska srpske vojske sa Krfa na Solunski front - počinje razgovor za „TV novosti” autorka filma.

* Tokom snimanja prolazili ste istim putem kojim je išla i naša vojska pre jednog veka. Kakvi su vam utisci sa tih snimanja?

- „Srbi na Krfu” je svojevrstan road movie sniman na putu Albanske golgote. Prvi kadrovi filma su snimljeni u Beogradu, na Savi i Dunavu, gde je oktobra 1915. godine sve i počelo. Na svakoj od istorijskih lokacija ispričana je autentična priča koja je nastala na osnovu svedočenja direktnih učesnika.

Na taj način smo pokušali da oživimo emocije, stradanja i patnje kroz koje je tih dana prolazio srpski narod. A tada je, prema zvaničnim podacima Kraljevine SHS, stradalo više od 220.000 srpskih vojnika i civila.

* Šta vam je na tom putu bilo najupečatljivije?

- Dominantan osećaj onoga ko prođe putem Albanske golgote jeste tuga zbog spoznaje da su svuda na tom putu „posejane” srpske kosti.

O tome sam razmišljala dok sam se pela i prelazila albanske vrleti, to mi je bio osnovni osećaj dok smo snimali na peščanoj plaži luke u Medovi, u selu Arte kraj Valone, gde se nekada nalazio srpski logor, u gradu Skadru... Danas u Albaniji ne postoji kosturnica u kojoj bi bili sakupljeni posmrtni ostaci srpskih stradalnika.

Ekipa filma

* Koju ulogu u ovom filmu ima istoričar Miloš Ković?

- Docent Filozofskog fakulteta u Beogradu na Katedri istorije, Miloš Ković, je prezenter. On nas vodi na lokacije i kroz priče nastale na osnovu zapisa učesnika Albanske golgote.

Mesecima sam iščitavala knjige, dnevnike i ratne izveštaje srpskih oficira, diplomata, vojnika i izbeglica. Ković nam njihove emocije i osećanja prenosi u formi dokumentarnog filma. Istoričar na autentičnoj lokaciji sa autentičnom pričom je ono što daje realističnost, ali i emotivnost.

* U isto vreme kada i na RTS, film će premijerno biti prikazan i na Krfu.

- Ove godine državni vrh obeležiće stogodišnjicu stradanja srpske vojske na Krfu. Petog aprila te davne 1916. poslednji srpski vojnik je evakuisan sa albanske obale na ostrvo Krf. Visoka državna delegacija položiće vence u Plavu grobnicu i posetiti spomen-kosturnicu na ostrvu Vido.

Biće otvorena i nova izložbena postavka u Srpskoj kući na Krfu, a u večernjim satim biće održana premijera filma „Srbi na Krfu - sto godina od Albanske golgote” na grčkom jeziku.

* Zašto ste se odlučili baš za takvu premijeru?

- Između ostalog i zato što na taj način pružamo zahvalnost Krfljanima koji već decenijama poštuju istoriju srpskog naroda i zajedno sa nama neguju sećanje na stradale srpske vojnike i civile.

Inače, film „Srbi na Krfu” RTS realizuje u saradnji sa ministarstvom rada, socijalnih i boračkih pitanja uz podršku Ministarstva odbrane i Ambasade Velike Britanije.

* U filmu će biti viđeni i arhivski snimci koje su do sada čuvali naši saveznici iz Velikog rata...

- Ti materijali su od neprocenjive vrednosti. Dokumentarac smo, osim u Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji i Grčkoj, snimali i u Italiji, Francuskoj i Engleskoj. U arhivama savezničkih zemalja tragali smo za dokumentima vojnika i oficira, kao i za foto i video-materijalom i pronalazili sjajne dokumente.

Tvrđava Maglić

* Koji je najzanimljivi materijal na koji ste naišli?

- U Britaniji smo otkrili dnevnike, u Srbiji zaboravljenog, a nekada veoma cenjenog engleskog admirala Ernesta Trubridža koji je bio aristokratskog porekla. U srcu Londona, u Čelsiju, u domu naslednika engleskog admirala, naišli smo na toliki broj našeg civilnog i vojnog ordenja koji se retko sreće i u srpskoj oficirskoj kući.

Trubridž je bio komandant Britanske misije na Dunavu i sa srpskom vojskom prošao je ceo put patnje i stradanja.

* Da li vam ti arhivski materijali daju i neke nove ideje?

- U Francuskoj, u fondu Ministarstva kulture, pronašli smo arhivske fotografije koje govore o umiranju, ali i o vaskrsu srpske vojske na Krfu. Te fotografije, u većini slučajeva, do sada nisu objavljene u Srbiji. Zbog tih dragocenih arhivskih materijala i priča odlučili smo da, osim filma, u saradnji sa Ministarstvom odbrane Republike Srbije priredimo i zanimljivu monografiju čiji će pisac biti Miloš Ković.

Plava grobnica

STRADANjE NAŠE MLADOSTI

KAO najemotivniju priču Slađana Zarić izdvaja onu o stradanju srpskih regruta u albanskom gradu Fijeru.

- To su bili dečaci uzrasta od 17 do 19 godina koji su se povlačili sa ratišta bez adekvatne vojničke obuke i opreme. Od 33.000 srpskih mladića Albansku golgotu je preživelo samo njih 4.000. Umirali su od gladi i iscrpljenosti. Zapisi govore da je samo u Fijeru umrlo oko 2.000 ovih momaka - kaže Zarićeva.

Ovu priču je Miloš Ković, prema autorkinim rečima, ispričao na mestu gde se nekada nalazio Omer-pašin konak i gde je bila oformljena improvizovana bolnica za regrute.

- Danas su na tom mestu privatni univerzitet, kafići, prodavnice... I upravo ta kontradiktornost prošlosti i sadašnjosti, to nepostojanje svesti o užasnom stradanju, jeste ono što boli i izaziva jake emocije. A zapisi stradanja srpske mladosti u Fijeru su i tužni i jezivi - podvlači Slađana Zarić.