Stanko Crnobrnja: Mediji nas vode u provaliju!

KAO i obično, prof. dr Stanko Crnobrnja i ovih dana angažovan je na više koloseka - predaje tri predmeta na Fakultetu za medije i komunikacije, a u „pauzama” režira muzički šou-program „Najbolji orkestri Srbije”, koji možemo da gledamo petkom uveče na RTS 1.

Doktor medija i televizijske estetike, čija karijera je duža od četiri decenije, poznat je po tome što se stalno usavršava, drži korak sa svetom, a neretko ide i ispred njega.

Teško je bilo smanjiti broj pitanja koja ćemo postaviti ovom veoma zanimljivom sagovorniku, jer smo sigurni da bi vas zanimalo mnogo toga što vam on može reći. Evo onih esencijalnih:

* Po čemu se muzička serija „Najbolji orkestri Srbije” razlikuje, u odnosu na one sličnog tipa?

- Prvo, razlikuje se po tome što, kroz „džentlmensko” takmičenje, ističe orkestarsko muziciranje, a ne pevače, soliste ili pesme.

Drugo, u seriji se pojavljuju orkestri koji ranije nisu imali priliku da se stvarno predstave televizijskoj publici. Dakle, sve su to svojevrsne premijere. Radi se o više od dvadeset pet orkestara iz cele Srbije.

* Kome je, najpre, namenjena ova emisija?

- Svima koji vole dobru muziku i zabavu. Orkestri sviraju, i to odlično rade, razne žanrove, od šansone do pop i rok klasika, od tamburica do džeza, od narodnih standarda do regea i bluza.

I sve to u njima svojstvenim aranžmanima.

Svako je, na svoj način, drugačiji, ali sve njih vezuju ljubav prema muzici i uživanje u dobroj svirci. A to se na ekranu i vidi i čuje.

* Karijera vam je mahom bila vezana za muziku. Uživate li više u režiji takvih formata u odnosu na druge?

- Muzika je najpotpunija i najuniverzalnija od svih umetnosti. Na televiziji ona dobija bezbroj šansi da se kreativno predstavi. Uz sve to ide i ona poznata: „Ko peva, zlo ne misli”.

* Da li vam više „leži” - pisanje, režija ili produkcija? Šta spaja ova tri poziva, a po čemu se najviše razlikuju?

- To su delovi jednog života, jednog poziva, a taj poziv je stvaralaštvo u medijima. Za nas, koji smo prihvatili digitalne stvaralačke alate, spajanje aktivnosti, pa i struka, do te mere je olakšano da je postalo i nalog vremena.

Skoro niko više ne radi samo jednu stvar. Iako stare škole i dalje postoje. U smislu, jednom pisac, uvek pisac.

* Stalno ste angažovani na više frontova. Kako se opuštate?

- Rad na više frontova je podsticajan. Najviše zbog toga što osigurava da ne upadnete u neko „usko grlo” kreativnosti i tu zaglavite, pa ni napred, ni nazad.

Odmaram se kilometarskim šetnjama, recimo 6,5 kilometara oko jezera na Adi, ili 20 kilometara, biciklom, od Andrićevog venca do „Beogradskog kupatila”, i nazad. U svako doba godine. Ada je biser.

Svi stranci, kad to vide, začude se koliko Beograd ima zelenila, čak i šuma, usred grada. Šuma Timotija Bajforda, odnosno Banjička šuma, u jednom delu, izgleda kao da je usred Tare ili Kozare.

* Koliko se razlikuje današnje medijsko nebo od onog iz, možda najproduktivnijih, osamdesetih godina?

- Ovo su teške godine kriza i demontiranja onoga što je bilo dobro upravo u tim, osamdesetim, godinama. A to su bili osećaji mira, sigurnosti, perspektive, slobode. Ali, povrh svega, osećaj ljudskog dostojanstva i pristojnosti.

Danas, medijima vladaju oštri komercijalni ili politički nalozi. Profit je glavna motivacija. Uticaj je glavni cilj. Naravno, to je uvek bilo tako, ali su uvek postojale i ozbiljne zone u koje su ljudi mogli da se sklone i od profitera i od propagandista.

Danas, ljudi se agresivno medijski proganjaju, do poslednjeg „korisnika”, kako bi neko mogao da ih sabere u bezlične statistike koje se zovu rejting, šer, tiraž, gledanost, slušanost i, kao takve, da ih proda nestrpljivim reklamnim ili političkim agenturama.

Osamdesete godine su bile, istovremeno, i labudova pesma jedinstvenog koncepta slobode, i labudova pesma jedinstvenog koncepta autorstva u masovnim medijima, pogotovo u televiziji.

* Kako mediji „vaspitavaju” svoju gledalačku publiku? Okarakterišite današnje gledaoce.

- Komercijalni mediji, pogotovo televizije, trude se da „vaspitaju” svoje gledaoce „od kolevke pa do groba”. Većina medija u tome se oslanja na formulu „najniži zajednički imenitelj”.

Kada pogledate koji je najniži zajednički imenitelj (dakle ono što je najgledanije/najslušanije) kod nas, onda vidite i kakva je publika.

Tu su odgovorni mediji. Kada bi godinama, svaki dan, emitovali brojne programe iz kulture, umetnosti, nauke, istorije, pristojnosti, ležernosti, vrednosti, štedljivosti, skromnosti, solidarnosti, lepote, ljubavi, čestitosti, i publika bi bila takva.

Živeli bismo u kulturnoj i pristojnoj zemlji. Ne zaboravite, uz najgledaniju privatnu, domaću, televiziju, generacije rastu već dvadeset i kusur godina. Zato taj jaz, između generacija, danas deluje tako šokantno.

* Na koji način mediji nama manipulišu?

- Propagandom. Bespoštednom. Koja, u osnovi, podrazumeva „prepakivanje” stvarnosti, friziranje ili ukidanje informacija, i stvaranje, često potpuno naopakih modela poželjnosti.

I u mislima i u stvarnom životu. Otud i nove, „atraktivne”, profesije, odnosno društveni statusi, koji se zovu „klaberka”, „denserka”, „silikonska starleta”, „kupoholičarka”, „modna ikona”, „muzička diva”, „kultna emisija”, „bumbar”, „tajkun”, „kontroverzni biznismen”, „trendseter”, „selebriti”, „VIP osoba”, „polumaloletna savetnica ministarstava sa diplomatskim pasošem” itd.

* Šta najviše nedostaje našim TV stanicama u odnosu na inostrane? Da li smo po nečemu bolji od njih?

- Najviše nedostaje novca. Odnosno nezavisnost od onih koji im omogućavaju taj novac koji sada prihoduju. Ali, nedostaje i volja da se stvara savremena, kvalitetna, medijska ponuda.

Javni servis bi trebalo da je etalon dobrog ukusa i kvaliteta. Kič je delo koje iskazuje upravo manjak ili odsustvo dobrog ukusa. Kada javni servis sklizne u kič, onda se ceo spektar vrednosti pomera ka kulturnim provalijama.

U prethodnom periodu, javni servis se trudio da juri rejtinge i da se takmiči sa ponudama kiča, sa privatnih medija. Toga još uvek ne može sasvim da se otrese. Kad se toga reši, u medijima ćemo imati, ponovo, ponudu koja pokriva ceo raspon, od vrhunske umetnosti do najvulgarnijeg kiča.