Sonja Lapatanov: Bolje da igram nego da pravim ajvar!

TIM čuvene balerine, pozorišnog i televizijskog koreografa Sonje Lapatanov, „Do poslednjeg daha”, od prve emisije šou-programa „Ja mogu sve” privlači veliku pažnju javnosti. I u prvom prošlonedeljnom polufinalu nastup im je, iako se nisu proslavili glasovima publike, bio na veoma zavidnom nivou. Međutim, Sonja nam otkriva da je, dok je došla do ove faze takmičenja, prošla kroz „sito i rešeto”. Poziv iz produkcije „Emoušna” da okupi ekipu od „55 plus”, odnosno vremešne učesnike, uneo je pravo osveženje u penzionerski život naše poznate umetnice. Mislila je da će mnoge njene kolege koje su završile radni vek jedva dočekati priliku da se opet popnu na scenu i pokažu šta mogu i u trećem dobu.

- Zvala sam ljude koje sam upoznala dok sam radila u pozorištu. Mislila sam da će svi rado prihvatiti da učestvuju. Međutim, naišla sam na takva opravdanja koja zaista ne mogu da razumem. Uz puno uvažavanje onih koji ne mogu da se aktiviraju zbog godina ili profesionalnih povreda, nikako ne shvatam da me je neko odbio zato što mora da ide u vikendicu da peče rakiju ili pravi ajvar, čuva unuke, ne želi da se pojavi na televiziji... Na kraju sam okupila njih 10, a ja sam bila supervizor, neko ko će da vodi grupu. U međuvremenu, „otpala” je još jedna takmičarka, jer je morala da otputuje. Iako zbog operacije stopala, koju sam imala u martu, nisam ni pomišljala da učestvujem, nisam mogla da odolim izazovu da opet zaigram pred publikom. Tako sam i ušla u tim. A, za naziv grupe se glasalo. Bilo je tu raznih predloga, od „Računajte na nas”, preko „Dinosaurusa” do „Penzosa”. Na kraju je ipak pobedio ovaj, jer smo stvarno želeli da se damo do poslednjeg daha, pa makar i „riknuli” - otkriva Sonja.

Mada je san svake devojčice koja završi baletsku školu da igra Belog labuda i zaposli se u Narodnom pozorištu (ako ne ode u inostranstvo), Sonjina neostvarena želja bila je da zapleše u mjuziklu. Učešće u ovom šouu najviše je obradovalo upravo zbog toga što može da pokaže šta sve ume i u ovom žanru.

- Iako su to numere koje traju nekoliko minuta, trudili smo se da svaka izgleda kao film. Međutim, kako su zadaci bili sve zahtevniji i komplikovaniji, smanjivale su se i mogućnosti nekih takmičara, pa je ceo teret pao na nas nekoliko. Tako je jedan deo ekipe mukotrpno radio, dok se drugi provlačio. A to zaista nije bilo lako, jer mjuzikl mora da se pokrije i glumom, pevanjem i igranjem. U nastupima smo se čak i transformisali u različite likove. Tako sam bila i Španjolka, Ruskinja, Tajči... Nismo imali maske i morali smo sve dobro da odglumimo. Nekako je to na kraju ispalo i dobro - u svakoj emisiji završavali smo u vrhu tabele. Ali, sada, u poslednjoj, pokazalo se da su gledaoci, ipak, više naklonjeni mlađima. Stvarno nismo očekivali da ćemo se već u prvom polufinalu naći u baražu. To me je, iskreno, malo rastužilo. Eto, prošli smo kako smo prošli... I nije loše. Pa, mi zajedno imamo 800 godina!

"Do poslednjeg daha" ,Foto: Vojislav DANILOV

Sonja priznaje da joj povratak na scenu na kojoj je provela decenije, veoma godi. Svakodnevne probe, aplauz, navijanje publike... Sve to je ponovo zapalilo neku vatru zbog koje se, kaže, oseća ispunjeno i posebno. I pored svih njenih avantura u životu ovo je, ističe, bila jedna od malobrojnih kojoj nikako nije mogla da odoli.

- Ovaj posao je moja životna radost. Tri meseca sam živela za šou. Jedva sam čekala novi dan i još jednu probu. Znala sam da se probudim u četiri ujutro i da zapevam „Rascvetali jabloni i gruši...”, kako bih utvrdila reči pesme. Kao balerina imam memoriju za korake i nastup, ali za pesmu mi treba mali napor. I ništa mi, zaista, nije bilo teško. Sve me je to ispunjavalo, ali i donelo popularnost koja mi veoma prija. Lepo je kad te neko prepozna. Prilaze mi ljudi na ulici, u prodavnici, pekari, apoteci, Domu zdravlja... i čestitaju. Saznala sam da za nas navijaju i u Centralnom zatvoru. Ma, scena je čudo i u medijima je stvarno velika moć. Ja već dugo pišem knjige i putopise, ali to je jedan usamljenički posao. A u ovom što radim javno imam kontakt sa svetom, osećam da sam nekom potrebna i važna. Trenutno u životu imam stotinu problema, ali sam ih potisnula, zato što mi sve ovo pričinjava ogromno zadovoljstvo - iskrena je Sonja.

NAGRADA ZA SCENSKI POKRET

SONjA je igrala 23 godine u kompletnom repertoaru Narodnog pozorišta, napravila koreografiju za više od 150 predstava i za to dobila brojna priznanja.

- U vreme kada sam, posle školovanja u Moskvi, počela da se bavim koreografijom i scenskim pokretom, taj deo predstave je bio zapostavljen. Jedne godine, na Sterijinom pozorju, bard jugoslovenskog glumišta Ljubivoje Tadić, koji je tada bio predsednik žirija, predložio je da se na osnovu mog rada uvede Sterijina nagrada za scenski pokret. Na to priznanje sam i danas veoma ponosna. Mnoge moje kolege su dobile i zavredele ovu nagradu. Ali, mnogo mi znači i to što sam je ja primila u vreme bivše Jugoslavije, kada je konkurencija bila mnogo veća.

ŽIRI JE FANTASTIČAN

ZA članove žirija u šou programu „Ja mogu sve” poznata umetnica ima samo reči hvale.

- Svi su fantastični. Rambo je izrazito inteligentan, jedan vrhunski um. Danica Maksimović je naš mentor, ali i drugarica. Ona i ja smo za jednu predstavu osvojile devet Sterijinih nagrada. A koliko sam samo do sada gostovala u „Žikinoj šarenici”, i pevala, igrala, promovisala knjige. Žiku prati više od milion i po gledalaca. Znate kako kažu - „Ako nisi bio kod Žike, kao da nigde nisi ni bio”, i zaista je tako. Naravno, tu je i moj kolega Konstantin, veliki igrač i umetnik, odličan pedagog, a i veoma naočit i zgodan muškarac.