Nikola Škorić: Svi smo ovde samo dođoši

KADA je porodica Škorić 1992. godine sakupila svoj život u izbeglički kofer i iz Rijeke krenula u Novi Sad, njihov sin Nikola, tada 16-godišnjak, bio je neizmerno tužan. U Srbiji nikada ranije nije bio, a Rijeka je bila centar njegovog sveta.

U Nikolinom rodnom gradu tada nije bilo pucnjave, ali tamošnji Srbi uveliko su dobijali pretnje, među njima i Škorići.Ubrzo su Nikolini roditelji uvideli da je vrag odneo šalu i uspeli su da zamene riječki stan za sličan u Novom Sadu. Prošli su u tom smislu mnogo bolje od sunarodnika koji su u RSK dočekali "Oluju".

Usledile su godine prilagođavanja Novom Sadu, drugačijem načinu života, temperamentu, mentalitetu, akcentu... Nije bilo lako. Čim progovoriš, odaje te akcenat. Prođeš ulicom, a iz kafića odzvanja refren Balaševićevog hita o "vozu koji te dono".

Nikola je završio studije istorije na Univerzitetu u Novom Sadu, ali kako nije imao posla u struci, predavao je engleski jezik u privatnoj školi. Od 2008. godine bio je honorarac na RTV, a od 2012. njegov život, baš kao i život prijatelja iz serijala "Državni posao" Dimitrija Banjca (Đorđe Čvarkov) i Dejana Ćirjakoviću (Boškić) potpuno je promenio desetominutni serijal na RTV, koji se i dalje emituje i sve je bliži 600. epizodi.

Kada je o prilagođavanju reč, Siniša Kovačević je kazao da je u Novom Sadu i Dunav dođoš. Kako ste vi na svojoj koži osetili tu večitu podelu u Vojvodini na starosedeoce i dođoše?

- Da se niko ne naljuti, Novi Sad je dosta zatvorena sredina, nije lako prilagoditi se. Konstatacije da Novi Sad više nije isti zbog "ovih koji su došli" su mi danas potpuno besmislene. Ništa od raspada Jugoslavije nije isto. Nije više isti ni Donji Lapac, rodno selo moje bake, kao ni rodno selo mog oca u Dalmaciji koje je spaljeno. Kada odem u Rijeku, i oni kažu da ništa više nije isto.

Odlazite li ponekad u Rijeku?

- Prvi put sam bio 2001. godine. Tada sam, na moje veliko iznenađenje, shvatio da više ne pripadam tamo. To više nije bio onaj grad iz mog detinjstva. Kada smo se vraćali u Novi Sad, imao sam dobri osećaj da se vraćam kući. I kada razmišljamo o tim odlascima i dolascima, cela Evropa je u toj priči, naročito Balkan. Velike seobe obeležile su našu prošlost. A što se Vojvodine tiče, svi smo odnekud došli, samo u različito vreme.

Fenomen vaše emisije je i u tome što ste uspeli da pokažete da su starosedeoci i dođoši vrlo često na istoj strani.

- Kada treba, Čvarkov i Torbica su na istoj strani i u takvim situacijama se najbolje vidi da je ta podela na one koji su došli pre i one koji su stigli posle potpuno besmislena.

U emisiji uspevate da izbegnete dnevnu politiku, u središtu pažnje je običan čovek i njegov pokušaj da preživi...

- Da, nema eksplicitno političkih sadržaja, obraćamo se prosečnom gledaocu, običnom čoveku... Ispostavilo se da smo se pojavili u pravom trenutku jer na našim televizijama trenutno nema emisija takvog tipa. Zbog "Državnog posla" redovno pratimo vesti, štampu, televiziju. Verujte, čovek se umori od te bujice informacija. A da se još i naša emisija bavi političkim temama, bilo bi zaista previše.

Dimitrije Banjac vuče porodične korene iz Bosne, a svi bi se zakleli da je najtipičniji predstavnik starosedelaca. A vi akcenat niste morali da menjate, pa bi se moglo pretpostaviti da ste očas posla podelili uloge za "Državni posao".

- A ne, bilo je raznih predloga u početku. Imali smo ideju da Dimitrije bude neki Krajišnik, matori udbaš, a ja Vojvođanin. Probali smo, ali nije nam se dopalo. Inače, idu nama ti akcenti, da smo se baš potrudili, mogli smo i drugačije da podelimo uloge, ali i ovako je ispalo dobro. Javila nam se, čak, jedna novinarka iz Londona, htela je da prevede jednu epizodu i prilagodi je britanskim prilikama. Na njihovom terenu Torbica bi bio Irac, Boškić bi bio Škot, a Dimitrije Englez. Škoti u Londonu su, poput dođoša u Vojvodini, veoma dobro pozicionirani. A svuda ima tih podela, i svuda ima birokratije.

- Diimitrije i Dejan rade u RTV, a ja sam zaposlen kod prijatelja u dizajnerskom studiju. Smišljam slogane.

Kao istoričar po obrazovanju, imate li odgovor na pitanje zašto je istorija Srbima toliko slaba učiteljica?

- Mi, nažalost, nemamo kulturu sećanja. A ljudska glupost je jedina konstanta u istoriji čovečanstva. Ko bi pomislio da će u 21. veku biti rata? A mi smo takoreći na pragu Trećeg svetskog rata. Ljudska pohlepa i glupost i dalje caruju planetom. U politici ne postoje emocije. To mi, obični ljudi, imamo emociju prema Rusiji, neko prema Evropskoj uniji i slično, ali velike sile ne haju za naša osećanja.

Šta mislite o mladima koji danas u Srbiji maštaju o odlasku u inostranstvo? Kako ćete usmeravati svoju decu?

- Moja deca su još mala, sin Pavle ima šest, a kćerka Dunja četiri godine. Primarno ću ih usmeravati da steknu dobro obrazovanje, jer znanje je bogatstvo koje vam niko ne može oduzeti. Moj sin će u septembru u prvi razred, a ja već sada smišljam kako ću mu objasniti zašto mu školovanje počinje štrajkom učitelja. Da se razumemo, podržavam prosvetare da se izbore za bolje uslove, ali bolji uslovi i veće plate nose i veću odgovornost. Ako je neko loš učitelj ili profesor, treba da dobije otkaz, a ne da uništava generacije.

Kako podnosite popularnost koja vas je "zadesila" pre tri godine? Ne možete proći ulicom a da neko ne dobaci: "Ej, Torbice, šta ima? Šta će biti u sledećoj epizodi?"

- Navikao sam se na to, ali ni meni ni momcima slava nije udarila u glavu. Valjda zato što nas to nije snašlo u mladim godinama, već kao zrele ljude koji već imaju svoje porodice. Ali, nije sve isto kao pre "Državnog posla". Pre nisam imao nadimak, sada me svi zovu Torbica.

- Radićemo dok budemo imali ideja i dok publici ne dosadimo. Zasada je sigurno da ćemo izgurati ovu i narednu sezonu.

Imate li planove da se kao glumci oprobate u filmovima, serijama drugačijeg tipa?

- Nemam takvih ambicija. Ne verujem da bih mogao da glumim u nekoj drami. Mogao bih u nekoj filmskoj komediji, ali pod uslovom da mi napišemo scenario. To nam je u planu, a videćemo šta će vreme doneti.

PET SINOVA I KĆERKA

Pre serijala, vas trojica se niste mnogo družili, a sada ste najbolji prijatelji...

- Družimo se na snimanju svakog utorka, a danima pre toga sastajemo se, smišljamo scenario za nove epizode. Postali smo pravi porodični prijatelji. I deca nam se druže. Dimitrije je nedavno dobio drugog sina, pa u ukupnom zbiru sada imamo pet sinova i kćerku. Njih dvojica imaju po dva sina, a ja sina i kćerku.