Petar Tanasijević: Hitovima greje dušu

DA NIJE bilo dede Sime, ovaca koje je čuvao i jedne ruže, Petar Pera Tanasijević (82) možda nikada ne bi postao čuveni kompozitor, tekstopisac i pevač. Ali bilo je i dede Sime, i ovaca i ruže, a pre svega nesvakidašnjeg talenta, pa je tvorac neprolaznih pesama „Jutros mi je ruža procvetala“, „Varaš me, varaš me“, „Od izvora dva putića“ „Čaj za dvoje“... napisao oko 700 narodnih kompozicija, muziku za film „I Bog stvori kafansku pevačicu“ i kultnu seriju „Kamiondžije“, i prodao više od 12 miliona ploča!

Prvu pesmu napisao je 1952. godine „Spustila se jesen po poljima“, koja je kasnije našla mesto u knjizi Ivana Cenerića „Lira od 1.000 najboljih narodnih pesama“. Dve godine kasnije, na prvom studentskom festivalu, u duetu sa bratom Draganom osvaja prvo mesto i tada sve počinje... Njegove kompozicije „Od izvora dva putića“, „Jutros mi je ruža procvetala“ i „Godine su prolazile“ uvrštene su među 50 najboljih pesama 20. veka!

Tanasijević nas, sa suprugom Desom i ćerkom Marijom, dočekuje u stanu na Konjarniku. Vitalan, pričljiv i duhovit. U sobi okićenoj nagradama (a imao ih je u karijeri više od 30), LP pločama, starim fotografijama i sećanjima koja sežu daleko, Petar nas vodi tamo gde je sve i počelo - u Smederevsku Palanku.

- Odrastao sam tamo gde su bili najbolji tekstopisci, muzičari i pevači. Možda je to i uticalo da kasnije nadogradim ono što sam želeo. Pored moje kuće živeo je Mija Krnjevac, svirao harmoniku sa njegovim ocem Acom, bio je neki Draga Kec, najbolji harmonikaš u Srbiji, pa njegov brat, takođe harmonikaš. A i moji su svi bili muzičari, i deda, i baba... Majka je pevala fenomenalno. Voleo sam da ih slušam, ali nisam ni sanjao da ću krenuti tim putem. Pevao sam uz njih, dok mi deda nije rekao: „Ti, bre, pevaš samo staro! Imaš li neku svoju pesmu?“ Zafrkavao me, ali sam pomislio da je možda i u pravu.

* Znači, deda Sima je „isprovocirao“ vaš talenat?

- Jeste. Tada smo se svakog petka okupljali kod Krnjevca. U dvorištu jedna kuća i livada, nikakav luksuz. Cela Šumadija, od Topole pa do Požarevca, tu je dolazila, svirala i pevala. Dragiša Nedović, Obren Pjevović, neki harmonikaš iz Paraćina... I ja sam uvek bio tu. A onda, dok sam se jednog dana po kiši vraćao sa ovcama, napišem „Divlje ruže“. Gledam kiša pada, jedna ruža ostala, kisne sama, a meni žao. I dok sam stigao do kuće, nastali su stihovi „Da li znadeš, sunce milo, gde mi draga hladuje“...

* Ali ste u muzički svet ušli kao pevač?

- Pevao sam s bratom još u gimnaziji. Tada je u Palanci bilo KUD „Abrašević“, Krnjevac je bio vođa grupe „Kvartet gitara“. Pevušili smo, išli od sela do sela, pevali po raznim domovima kultura, zarađivali pare... Tada je „dvojka“ bila u modi, lagana da bude pesma. Išli smo na vašare, proslave, obično oko crkve su se održavale igranke... Mnoge stvari sam tada pamtio, pa koristio kad sam došao u Beograd.

* Sa bratom ste učestvovali u radio emisijama, koje su se tada emitovale uživo?

- Da, nije bilo magnetofona da bismo vraćali. Bile su audicije na kojima se nije tolerisala ni najmanja greška. Ako kiksnete, skidaju vas tri meseca s programa. Nije bilo kao danas. Pevaju celu pesmu za pola tona niže ili više, i nema veze. Al’ dobro, brat i ja smo gurali polako, mada je Carevac govorio da „malo zavrćemo“, al’ Đorđe nas je pravdao time da smo iz Šumadije.

* Kroz kakve je filtere tada neko morao da prođe da bi snimio ploču?

- Kontrole na radiju su bile rigorozne, imali su čoveka koji je pregledao tekstove, pa se tek posle išlo kod producenta Miće Đorđevića, da snimite ploču. Bilo je teško, ali dobro. Tad su na radio mogli samo oni koji ne pevaju u kafani.

* I tu se znao red?

- Da. Prvo je bio Radio Beograd, pa kafana, pa vašari. Takav je bio raspored. I nije bilo mešanja. Recimo, Toma Zdravković je bio izvanredan, ali je pevao malo španski. Da sad živi, bio bi opasan, ali onda kad se pevalo čisto narodno, nije. On, Cune, Tozovac... pevali su u kafani. Ali posle smo Tomu izvukli, pa je bio u našoj grupi, kod Krnjevca. Pevao je španske, a ja napolitanske i narodne pesme.

* A onda ste napisalii danas čuvenu pesmu „Od izvora dva putića“?

- Prvo sam pevušio, a onda sam se osmelio, i kolege su me ohrabrile, da počnem malo i da komponujem. I napišem „Od izvora dva putića“. Odem na Kordun, moja supruga je odatle, fino vidim jedan izvorčić na dve strane i napišem je časkom.

* I tom pesmom proslavite Lepu Lukić, čije ime neizostavno ide uz vaše?

- Našao sam je na „Župskoj berbi“, u Aleksandrovcu 1963. Vozimo se, a ona mi celo veče iza leđa peva „U sokaku komšija mi...“. Kažem joj: „Dosta, bre, mala, prekini“, a ona stidljivo odgovori da samo tu pesmu zna. Ali je Lepa bila jedini alt. Nada Mamula u Bosni, a Lepa u Srbiji. Sve druge su bile soprani. Kad sam je čuo, zaprepastio sam se. Tada sam mom kolegi tekstopiscu Mići Milutinoviću predložio da napišemo nešto za Lepu. Pozvali smo je posle godinu dana u Beograd, snimila je pesmu, i bez ikakve audicije bila primljena u Radio. Pesma je u narodnom duhu, sačuvala je one fine motive, nema ničeg modernog i dosadnog. Posle me terao Đavo da sretnem Silvanu Armenulić, pa sam i sa njom napravio duet, ali nisu hteli da je prime, jer je ona tada pevala kod „Londona“.

* Sarađivali ste i sa Bebom Selimović?

- Jesam, slučajno. Nju je znao direktor „4. jula“, lista Jugoslovenske narodne armije. Pitao me je hoću li ja da napišem muziku na njegov tekst. Bebi se dopalo, došla je kod mene i snimili smo „Kako srcu svom da kažem da te ono više nema.“

* Jesu li se tada naplaćivale pesme, kakoje to funkcionisalo?

- Morao je da vam se dopadne pevač, a novac smo dobijali od autorskih prava. Pesme se nisu naplaćivale, a mehanička prava smo primali svaka tri meseca. Za pesmu „Od izvora dva putića“ sam preko SOKOJ-a za tri meseca dobio 16 miliona.

* Dobijate li danas tantijeme od vaših pesama?

- To je čudo, ali stižu regularno. Na godišnjem nivou to su male pare, oko 1.500 evra. Ali to je za pesme koje su se vrtele mnogo, mnogo davno. Neka dama iz Švedske je snimila pesmu koju je pevala Dušica Bilkić „Idu putem dvoje, ne govore“... I za nju sam dobio novac. Čak mi je prošle godine, a i ove će, stigao novac iz Mađarske, preko EU. Zamislite, oni vode računa o našim pesmama, sve beleže i meni pošalju oko 2.000 evra.

* A ovde niste dobili ni nacionalnu penziju.

- Ne, al’ dobro, ima tu svačega, nema veze. Zadovoljan sam što sam napisao toliko, valjda će neko nekad to ceniti.

* Napisali ste na desetine bezvremenih pesama?

- Imam sad i na Radio Beogradu oko 70 numera koje su primljene kao trajni snimci i stalno se vrte, kao da su narodne. Ali, nije tada baš tako izgledalo, iako sam od početka želeo da ostavim nešto za budućnost, da ne bude popularno samo mesec-dva. „Jutros mi je ruža procvetala“ sam, recimo, napisao 1959, a na Radiju Đoka kaže: „Ko to napisa?“. Mislim ja sad će da me pohvale, kad oni kažu da imaju ruža koliko hoćeš i da im ne treba još jedna. Snimimo je ipak, Milica Popović je pevala, ali ja kažem bratu da ne govori da smo mi autori. Tek posle tri godine, kad se SOKOJ javio da nam isplati honorar, morao sam da „priznam“ da je moja.

* Kako je i kada došlo do urušavanja i potpunog preobražaja novokomponovane muzike? Da li je to momenat kadazabavnjaci počinju da uzimaju elemente iz narodne muzike?

- To je bilo početkom osamdesetih godina. Do tada je Radio imao godišnji Sabor, gde se pevalo najbolje od najboljeg, a onda ga je Salih Nuši iz Prištine zabranio. Tad je počelo da se taloži sve i svašta. I sad kad razmišljam o turbo-folku... Vidite, mi polako odlazimo. Ne razumemo mladu generaciju, kao što ni nas nisu raumeli oni pre nas.

* Da li je samo vreme bilo drugačije ili i ljudi?

- Sve je bilo drugačije. Mi smo se družili, poštovali, razmenjivali ideje, čitali jedan drugom pesme, pazili jedni na druge... Obren Pjevović, Nedović, Mića, braća Spasojevići, Aca Stepić... Zajedno smo i nagrade „trošili“. Događalo se da, na primer, ja dobijem prvu nagradu, a onaj iz PGP mi priđe i šapne: „E, pazi, koverat je prazan“. Potrošili već, nema veze. Samo se zahvalim i ćutim.

- Mnogo ih je dobrih. Rada Manojlović lepo peva. Adila uživam da slušam, i Milana Topalovića Topalka. Zahar je dobar majstor, pa Braja. Ipak mi se učini ponekad da neki pevači pevaju stalno jednu istu pesmu. Ne može da se piše ono što se ne proživi. Mora čovek da prođe kroz taj život... Danas, kao da svi negde žure, pa u toj žurbi nema ni prvog, ni drugog dela pesme, prave ih naopako, pesme su nagomilane i natrpane.

* Kako sada provodite dane?

- Malo je te bolesti, srećom, nemam problem ni sa čim osim malo sa očima, sputavaju me, pa moram da pazim u koje vreme pišem. Možda sam i na mog dedu Simu, gurao je do 94. godine. Ali, i pisanje je kao neka bolest. Počeo sam u 18. godini, sad mi je 82. Kako da prestanem? Život je bogat i kad bih se još jednom rodio, čini mi se da ništa drugo ne bih umeo, nego olovku i papir u ruke i sve, još jednom, isto.