„Novosti” vode na ručak Ljubicu Arsić

LjUBICA Arsić danas je jedan od naših najcenjenijih prozaista, kako kod kritike, tako i kod publike. Objavila je do sada knjige priča "Barutana", "Zona sumraka", "Prst u meso","Cipele buvine boje", "Samo za zavodnice", "Tigrastija od tigra", "Maco dal' me voliš", "All Inclusiv", romane "Čuvari kazačke ivice", "Ikona", "Mango". Priredila je Antologiju svetske erotske priče "Na brzaka", Antologiju ženske erotske priče "Frrrrrr", Antologiju priča o moru "U moru je moja duša".

Među mnogobrojnim priznanjima i nagradama koje je dobila su "Borislav Pekić", nagrada "Isidorinim stazama", "Laza Kostić", Nagrada "Zlatno pero", Andrićeva nagrada...

Ljubica Arsić rođena je 1955. u Beogradu, radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u Muzičkoj školi "Mokranjac".

* Da li su i pisci kulinari?

- Sada je trend da se mnoge poznate ličnosti pojavljuju na televiziji i da kuvaju, pogotovu u inostranstvu, a i mi to preuzimamo. Ali, mislim da nije dobro za pisce da se tako pokazuju, iako i među njima verovatno ima dobrih kulinara. Uvek se pitam kako bi izgledao, recimo, Andrić koji kuva, ili Crnjanski koji secka luk, i to sigurno ne bi bio lep prizor.

* Šta se krije iza tog populističkog stava?

- To je teza da običan čovek može da bude pisac, a da pisac može da bude i običan čovek, i to je jedna filozofija sravnjivanja nekih stvari koje, zapravo, nisu međusobno jednake. Na neki način, pisci se dezavuišu u onome u čemu su oni najlepši, najbolji i najbitniji, a to je da dobro pišu. Zašto bi morala Mona Liza da ima kutijicu koja svira, kad je već sama po sebi lepa i privlačna?

* Koliko mi kao društvo i kultura imamo hedonistički odnos prema životu?

- U Srbiji je sramota uživati. Ako uživaš, manje vrediš. Kod nas se ni ljudi ne hvale - ne kažu dobro mi je. Ili, baš sam srećan. Nikada to nisam čula, čak ni kod ljudi koji negde vidljivo napreduju, ne mora to da bude samo u novcu. Ovde još postoji onaj turski sindrom da se mnogo ne hvalimo, da ne budemo mnogo zadovoljni, jer će doći neko da nam uzme harač.

* Da li domaća književnost pokazuje da su naši muškarci tako veliki ljubavnici, kao što se predstavljaju?

- Ljubav i erotika su niže teme u našoj književnosti. Nije to kao kad pišeš o Karađorđu, istoriji. Intimistički prostor kao što su strast, emocija, prosto nemaju tu težinu.

* Ko su naši najmuževniji pisci?

- Bora Stanković je sigurno bio muževan i izuzetno erotičan. Andrić je, i pored te svoje ljušture finog, racionalnog gospodina, mogao da se raspusti i da bude emotivan i izuzetan prema ženama. I u Njegošu prepoznajem tu iskru strasti, iako je umeo da je kontroliše. Crnjanski ne odaje ličnu erotiku. Ovih dana baš pišem priču o njemu, i to iz perspektive njegove žene, hoćemo da napravimo knjigu o Crnjanskom. Bio je melanholičan, setan i tugaljiv, i sudeći po onome što je pisao, verovatno nije mogao tako jako da grli i da ljubi. Od savremenih pisaca majstor ljubavne priče je Milisav Savić.

* Koliko su naši pesnici mačo muškarci?

- Možda su oni bili najmuževniji muškarci, koji su se do kraja prepuštali ljubavi, kao što su Vasko Popa ili Šantić. Dučić, iako je važio za visokog, zgodnog tipa na koji su žene padale, uopšte ne odaje strast. Kao da je bio samo figura za pokazivanje, i muškarac koji je vrlo plašljiv i kukavica - izgleda da je više voleo žene koje su daleko, i koje za njim plaču, nego one od krvi i mesa.

* Kakav je stav prema ženama u našoj literaturi?

- To je najčešće želja da se žena podredi i ukroti. Vrlo malo muškaraca dozvoljava da žena bude slobodna, otvorena, uzbudljiva, svoja, i retki su oni koji se ne plaše da kraj sebe imaju takvu ženu. Najviše volim muškarce koji umeju da iz žene izvuku ono najlepše i najženstvenije.

* Kojoj kategoriji muškaraca pripadaju političari?

- Mislim da oni energiju koju bi usmerili ka ženi troše na politiku, i da je politika opsesija erotske prirode. Žene tu dođu usput, kao putnice u vagonu. Ideja moći i vlasti uopšte, deluje mi deprimirajuće, mislim da nije prirodna u čoveku, i da ima nečeg neprirodnog i mesijanskog u tome da želiš da upravljaš narodom. To, naravno, ne znači da političari ne treba da postoje.

* Šta je uzbudljivije - život ili književnost?

- Život, on uvek ide tri - četiri koraka ispred. Ali, da bi se osetila i spoznala ta punoća života, neophodna je umetnost, ona otvara nove svetove i senzacije. Ljudi koji ne vole umetnost, nisu u stanju ni da prožive život.

* Kako gledate na termin "chicken literature", iliti "književnost za kokoške"?

- U nekim medijima se predstavlja da je žensko pisanje nešto što je slinavo, mekano, čak prepuno lažnih emocija i vrlo blisko kiču, i na to se kače oni koji žensko pisanje nazivaju "chicken literature". Mislim da je to pokušaj da se uopšte devalvira mogućnost da žene pišu. Danas ima mnogo žena pisaca u svetu, i bolje su nego muškarci, to je neosporno. One pokazuju šta znači pisati na ženski način, a da to isto bude superiorno i moćno, kao što pišu i muškarci.

* Da li je kompliment kada vam kažu da pišete kao muškarac?

- Ne, naprotiv. Jer, biti žena pisac nije nimalo lagodno - Virdžiniji Vulf, Silviji Plat, Isidori Sekulić, Margaret Diras, koje su itekako opravdale svoje uloge u književnosti, uopšte nije bilo jednostavno. Zato mi je drago kada me neko prepoznaje kao ženskog pisca. Jer, dužna sam polovini čovečanstva kome pripadaju žene, da kažem nešto o ženskoj prirodi, ono što se njih tiče. Prevashodno se obraćam ženama, i ne stidim se toga. Smatram da je to vrlo pažljiv i vrlo osetljiv deo čovečanstva koji razume ono o čemu pišem. A dobro me, čini mi se, razumeju i muškarci.

* Šta je najlepše u muško-ženskim odnosima?

- Tenzija, ta različitost. Jer, žene su zaista sa Venere, a muškarci sa Marsa. Želja da se ta dva sveta sretnu i dodirnu, ravna je čudu. To je kao kada se dve galaksije sretnu, i u tom smislu, ljubav jeste čudo - da se u tom obilju raznih ljudi nađu dve osobe koje nemaju ništa zajedničko i dožive čudo.

* Kojim muškarcima nikada ne treba verovati?

- Onima koji sebe reklamiraju kao don žuane, ili suprotno, onima koji se hvališu da vole svoju ženu. Čim postoji potreba da se nešto mnogo naglašava, to je sumnjivo.

* Gde postoji veća solidarnost - među ženama ili među muškarcima?

- Muškarci imaju svoje bratstvo, koje neguju i održavaju. Njima je najvažnije da se dokažu među muškarcima, i to kao mužjaci, frajeri. Ženama je često važno da se dokažu muškarcima, pa su muškarci uvek iz pozicije onih koji biraju.

* Koji je patent koji su autorizovali muškarci teško srušiti?

- Muškarac je uvek imao privilegiju da može da bude kao mamut, da ima hiljadu pet stotina godina, i da se oženi devojkom od dvadeset. Žena je kod nas, već posle pedesete godine otpisana - ima unuke, i smatra se da je jednom nogom već u grobu. Ne daj bože ako ima neke erotske prohteve, ako lepo izgleda i hoće nekog da zavede. Odmah potežu za Edipom, ili je proglašavaju vešticom koja proždire muškarce. I ovaj muški patent se, međutim, sve više ruši i kod nas, i sve je više veza u kojima je žena starija, a muškarac mlađi.

* Šta je najvažnije u ljubavi?

- Iskrenost. Kada pitaju Don Žuana da otkrije tajnu kako zavodi žene, on kaže: gledam ih u oči i govorim suštu istinu. Istina je, u stvari, vrlo privlačna. Laž briše autentičnost. Ako ste posebni, ako nema takve žene na ovom svetu, ako nema takvog otiska palca, vi time možete da gospodarite nekim. Ako je od milion drugih žena neki muškarac izabrao baš vas, zašto biste ličili ili igrali uloge drugih žena. Vi ste taj svemir koji je njemu potreban. A to ljudi negde prenebregavaju, i ne pokazuju svoju jačinu, nego slabost. Slabost nije poželjna u ljubavi, zato što se slabim osobama bave bolničarke i lekari.