Dušan Bulić: Smejemo se svojoj bedi

IMA dana kad se ove fore same pišu - kaže s vremena na vreme u svojoj emisiji Ivan Ivanović citirajući izjave političara kojima ništa ne treba dodati. Poput one: "Biće boljitak u Srbiji, ali građani to neće osetiti".

U danima kada se fore ne pišu same od sebe, Ivanoviću pomaže tim od devetorice scenarista. Jedan od njih, Dušan Bulić, otkriva da je život u Srbiji nepresušan izvor inspiracije. Tabu tema - nema, ali pravila, ipak, postoje.

- Ivan je hrabar tip. Šta god da mu napišeš, a on proceni da je smešno, izgovoriće. Sećam se kad smo tek počeli da radimo, bio sam ubeđen da neke stvari ne smeju da se kažu na televiziji, ali Ivan je rekao da mogu. I bio je u pravu. A zanimljivo je da se niko od političara nije žalio. Ali važno je da ako napadaš jednu stranu u politici, napadaš i drugu. Takođe, Ivan se šali i na svoj račun, pa tek onda na tuđ. Ko je normalan, ne ljuti se. Ivanović stoji iza onog što govori. Mada stalno hvali nas scenariste, on je taj koji sve oblikuje i uređuje, a osim toga, i autor je dobrog dela onog što izgovara - kaže Bulić.

Do Ivanovića ga je, na neki način, dovelo nepotrebno znanje zahvaljujući kom je, otkriva, lepo živeo deset godina.

- Na televiziji sam počeo da radim pre 13 godina. Prvo sam pisao najave za voditelje na BK, radio sam scenario za "Idol", a onda sam, pošto imam gomilu nepotrebnog znanja, počeo da smišljam pitanja za kvizove - "Ruski rulet", "Pitanja za šampiona", "Kviskoteku", a zatim i "Keš taksi", na kom sam se potpuno razumeo sa Ivanom. Eto, zahvaljujući kvizovima "uhvatio" sam posao života.

* Šta vas najviše inspiriše u pisanju fazona?

- Politika, socijala, nepravedno ponašanje državnih institucija prema građanima, lažna obećanja, lažne svađe, a ovamo ruka ruku mije. Čitanje novina mi je u opisu posla, i neverovatno je kako se izjave samo vrte ukrug. Ako naša emisija bar malo otvori oči ljudima da se ne svađaju oko politike, meni je drago.

- Stereotipi o narodima. Srbi vole i kad opsuješ, a smeju se i političarima i estradi. Ipak, mislim da se najviše smejemo svojoj bedi, recimo forama o padu dinara koje su, realno, za plač. Sportu se smeju najmanje, valjda su emotivno vezani za tu oblast. Napraviš foru o Zvezdi, odmah te optuže da si partizanovac.

* Optuživali su vas i za vulgarnost...

- Ako neko malo pažljivije gleda našu emisiju, videće da tih vulgarnosti odavno nema. Montipajtonovac Džon Kliz kaže da publika mora da bude šokirana, ali da moraš da štediš šokove. I sad mi opsujemo ponekad, ali ne toliko. Da bi privukao gledaoce, prvo moraš da govoriš jezikom na koji su navikli, pa tek onda da dižeš standarde i guraš svoje. Dokazali smo da ne morate uvek da imate silikonske pevačice i goste koji se gađaju tortama da biste bili gledani. Možda zvuči prepotentno, ali mislim da smo pomerili granice na televiziji i malo promenili ukus publike.

- Ne, nije to za mene. Kako se upali kamera, faca mi se zgužva. Imam druge ambicije - pisanje knjiga. Jednu sam završio. Radnja se dešava 1988. što mi je, inače, omiljeni period u životu. Tad sam imao 12 godina i mislim da čovek do tada ne kapira koliko je ovaj svet zao i odvratan, nego mu je sve lepo. Pisao sam priču o klincu koji pronalazi izgubljeni dnevnik šefa beogradske policije u kojoj se pominju brutalna nerešena ubistva. Dečak shvata da se sve to isto dešava i sto godina kasnije, ali niko mu ne veruje. Knjiga govori o tome kako se zlo budi, a ljudi ga ignorišu. A inspirisao me je "Dnevnik Tanasija Milenkovića, prvog srpskog školovanog policajca" iz 19. veka. Odlična je knjiga i aktuelna, pokazuje da se za 120 godina u ovoj zemlji ništa nije promenilo.

* Da li je bilo onih koji su govorili: On ne bi dobio šansu da nije sin Vanje Bulića?

- Jeste, i to je dobrim delom verovatno tačno. Ne za emisiju sa Ivanom, ali za neke druge, da. I bio bih debil da to ne priznam. Ali mislim da je veća sreća to što sam od detinjstva bio po svim redakcijama, što sam upoznavao ljude i što me je to zanimalo. Moja prva fotografija je kako kao klinac sedim na gomili novina u redakciji "Omladinskih novina". Moja prva sećanja vezana su za miris štamparije. Celog života sam se "ložio" da ću biti novinar. Mada sam i to radio, mislim da se novinarstvom vredelo baviti u staroj Jugoslaviji. E sad, svaki sin se trudi da prevaziđe oca, da bude bolji od njega. Jedino u čemu sam do sada uspeo je sviranje gitare, za ostalo će mi biti potrebne godine i godine.