Leo Martin: Moj Život je Odiseja

Jedna „Odiseja“ odredila mu je pevački put. Možda Leo nije hteo da mu i život bude odiseja. Ali život, uglavnom, nije pesma.

Leo Martin i Miloš Jović. Jedan čovek sa dva imena i prezimena. Kao Leo Martin, šansonjer moćnog glasa, sa naočarima debelih okvira i leptir-mašnom, krajem šezdesetih godina prošlog veka postao je prepoznatljiv u muzičkom svetu.

Ako bi svoj život mogao da pročita u njegovoj najčuvenijoj pesmi „Odiseja“, onda bi ova priča počela od „staze trnja, sve do orhideja“.

- Rođen sam u selu Rašice, pored Blaca i od kada znam za sebe, moj put je uglavnom bio posut trnjem - govori Leo Martin. - Kada su mi bile dve godine, prešli smo u Beograd. U to vreme oskudice snabdevali smo se na „tačkice“. Teško se živelo i puno radilo. Od četiri ujutro, pa sve dok ne padne mrak, radio sam i išao u školu. Ribao sam parkete, prao prozore, ubacivao ugalj na železničkoj stanici, raznosio mleko... Što bi se reklo, živeli smo „na leba i masti“.

A onda dođe vreme i sve se preokrene.

- Unosio sam ugalj u učionice na Muzičkoj akademiji, gde su se ložile kaljeve peći. Jednog dana sam ušao u sobu u kojoj je Veberov koncert svirao Antun Ačkun, poznati klarinetista. Prosto sam zanemeo koliko je to bilo lepo i sa kofama punim uglja sam ostao ukočen. Čuveni profesor Bruno Brun me je pogledao i upitao da li mi se sviđa. Pozvao me je da mu priđem. Odsvirao mi je nekoliko tonova i rekao da to otpevam. Kazao je da imam apsolutni sluh i pozvao me da dođem da se upišem u tu školu. Tako sam počeo da se bavim muzikom, a hteo sam da budem inženjer.

Kasnije je život, kao u pesmi „Odiseja“, vodio Miloša Jovića ka „putu do slave i putu do trona“.

- Moj diksilend bend, koji se zvao „Veseli bendžo“, nastupao je svakog četvrtka uveče na Beogradskom sajmu zajedno sa Mićom Tomićem, Mijom Aleksićem, Ljubišom Bačićem, Čkaljom, a taj program prenosila je Televizija Beograd. Nastupali smo i na čuvenim igrankama, na košarkaškim terenima Crvene zvezde na Kalemegdanu...

I onda je prosto „eksplodirala“ karijera čuvenog šansonjera.

- Brzo sam shvatio da je najbolji instrument grlo, kada sam čuo Reja Čarlsa kada peva „Džordžiju“. Rešio sam da se bavim baladama sa dobrim tekstom i dobrim interpretacijama. Formirao sam bend „Ekspres 8“, koji je imao četiri vokala i ritam sekciju, a na repertoaru su nam bili hitovi Reja Čarlsa i džez kompozicije Glena Milera. Ja sam sa klarineta prešao na saksofon, a jedno vreme sam svirao i bubnjeve. U to doba naši muzičari odlično su zarađivali svirajući za američke vojnike u džez klubovima po Nemačkoj. Daleke 1964. i mi smo krenuli put Nemačke. Sledeće dve godine svirali smo od osam uveče do četiri ujutru.

Posle se dogodilo novo čudo u karijeri sagovornika „Novosti“.

- Kada smo 1967. godine svirali u elitnom „Bajeriše Hofu“ u Minhenu, Bruno Adler, generalni menadžer CBS-a dao mi je vizit-kartu i rekao da mu se javim. Bila je to prava filmska priča. Predložio mi je da sam komponujem pesme koje ću snimati i odmah je procenio koja će pesma biti hit. Veliki problem bilo je moje ime, pa sam morao da smislim novo. Tako sam postao Leo Martin.

Nastavljajući ovu priču po tekstu njegove „Odiseje“ sledeći stih bi mogao da glasi „Niko ne zna šta ga čeka, dan šta nosi...“ Uz zlatnu nagradu koju je dobio na festivalu „Zlatni Orfej“ u Bugarskoj 1976, došla je i ljubav sa Vasjom, režiserkom bugarske nacionalne televizije. Trebalo je da s njim snimi nekoliko pesama za TV, a oni su se spojili za sva vremena.

A da „svako jutro ostavlja nam trag u kosi“, potvrdilo je užasno saznanje da na glasnim žicama ima kancer.

- Na novogodišnjem slavlju na Trgu u Budvi, 2000. godine sa Zdravkom Čolićem, glas nije hteo da izađe iz mog grla. To je bio prvi i jedini put da sam pevao na plejbek. Sedam milimetara mojih glasnih žica pojeo je rak. Godinu dana posle operacije nisam mogao da pevam, samo sam govorio. Svima koji žele da me čuju kažem: Ostavite pušenje, to je pogubno za zdravlje. Sada držim koncerte dva sata, a u ovim mojim godinama to je pravi podvig.