Okupacijom do slobode

PROHUJALO je stotinu godina, manjka nekoliko meseci, a da Crnogorci i svi koji žive u toj republici nisu ni znali kako su sve to vreme bili pod okupacijom!

Taj "istorijski" podatak obelodanjen je 5. juna ove godine ulaskom ove države u NATO, preciznije rečeno ulaskom Alijanse u Crnu Goru, jer se to može tumačiti i svojevrsnom "okupacijom", s obzirom na to da se vrhovna vojna komanda iz Podgorice seli u - Brisel.

Na sva zvona, ali ne i ona crkvena, sadašnji politički poglavari nekadašnje jugoslovenske republike, oglasili su da je početak njene okupacije počeo, kako vele, dalekog 26. novembra 1917. godine kad je Velika narodna skupština, poznatija kao Podgorička, donela odluku o ujedinjenju Crne Gore i Srbije, što je potvrdila i Međunarodna posmatračka komisija priznavši je kao većinsku volju tamošnjeg naroda.

Od tada, pa sve do 5. juna ove godine, kad je ova država postala članica jedine vojne družine na svetu, sadašnji zvaničnici iz Podgorice sa ushitom klikću kako su Crnogorci, posle stotinu godina, najzad postali slobodni i nezavisni!

Za sve to prohujalo vreme, dakle, bili su pod stranim tutorstvom, uključujući tu pored drugih okupatora i Srbiju!

Iako, bar zvanično NATO nije tražio da vodeći politički đetići uvode novčane kazne u rasponu od tri pa do deset hiljada evra za sve one koji bi se usudili da upute pogrde i neslaganje sa ulaskom svoje države pod okrilje zapadne vojne alijanse, oni su te kazne uveli. Opštenarodni referendum nisu raspisivali, jer bi im možda bilo odgovoreno sa žestokim - jok!

Ono što je dozvoljeno nezadovoljnim građanima u Vašingtonu, Londonu, Briselu, Parizu i drugima, da javno, glasno i jasno iskažu svoje stavove i o prošlosti i o budućnosti svoje zemlje, nije dozvoljeno građanima Crne Gore, pa ni onim iz naselja Murino, kojima su 1999. godine stradali rođaci i prijatelji zasuti bombama sadašnjih saveznika Podgorice.

Vreme će, kad-tad, odrediti velike datume u istoriji Crne Gore: da li su, recimo, među najvažnijim 26. novembar 1917. godine ili 5. juni ove.

Pa ako se tu nađe i 13. juli 1941. kad je tamošnji slobodarski narod rekao "ne" fašizmu, možda će jednog dana to isto reći (bar se tako nada više od trećine stanovništva Crne Gore) i sadašnjim "oslobodiocima" svoje zemlje! Ova "dilema", naravno, ima smisla samo ukoliko budu zaboravljeni Sveti Petar Cetinjski i vladika Rade, bez kojih Crne Gore ne bi ni bilo. A njihov glas, srećom, čuje se i danas i odzvanjaće vekovima.