Žive život na veresiju

PORODICA Vukaj iz Podgorice živi od naknade za majke sa troje i više dece u kući koju im je sagradila Katolička crkva. Otac, koji je albanski državljanin kaže da nije u mogućnosti da im pomaže, a ni alimentaciju ne šalje. Odeću ne kupuju, već je sve što imaju poklonjeno. Hranu uzimaju na veresiju i često, kako kažu, ostanu dužni. Dug za struju, oko 1.700 evra, izmiruju na rate.

Nevladina organizacija "Banka hrane", jedna od najzaposlenijih u Crnoj Gori priskače u pomoć najugroženijim crnogorskim familijama i pojedincima od juga do severa zemlje. Ovoga puta apeluju na sve koji su u prilici da pomognu samohranoj Škurti Vukaj koja živi od 144 evra sa tri maloletne ćerke, Kristijanom, Andrijanom i Eleonorom, kao i bolesnom majkom na Kakarickoj gori u Podgorici.

Iz "Banke hrane" upozoravaju da je veći problem od nemaštine to što su deca izolovana iz društva, ignorisana od strane drugova, trpe ogovaranja i o njima se izmišljaju razne priče koje obično nemaju lep i istinit sadržaj.

- Oni su svojevrsne žrtve socijalnog i pihičkog nasilja, koje podrazumeva preteće poglede, grimase, neželjene komentare - ističu iz ove NVO.

Šesnaestogodišnja Andrijana zbog zdravstvenih problema, mora da jede laganiju hranu i da nema velike periode bez obroka. Ali kako njena mama kaže - nužda zakon menja. Najmlađa Eleonora koja ima 10 godina, ima bolji odnos sa drugarima i osobljem škole. Ima sve petice i njena učiteljica se potrudila da ona ima sve potrebne knjige, a često joj obezbedi i doručak u školi.

Najstarija devojčica, Kristijana završava srednju Trgovinsku školu, ali odbija da ide na matursko veče. Tokom školovanja nije imala potrebne udžbenike, zapisivala je na času i učila iz svezaka. Pomoć od škole je izostala. Osim nemaštine, Kristijanu tišti odnos vršnjaka prema njoj. Volonteri "Banke hrane" hteli su da joj obezbede matursku haljinu, ali je Kristijana to odbila.

- Nemam sa kim tamo da stanem, da popričam, biće mi neprijatno, a i oni ne žele da budem s njima - kaže devojčica. - Jedno vreme nisam želela ni da idem u školu, a nastavila sam samo zbog pritiska roditelja. Sada mi je drago zbog toga jer se nadam da ću kao tehničar kulinarstva moći da nađem posao i pomognem mami.