Bosna na dnu ambisa

JEDAN od zaključaka dugog i obimnog istraživanja o geopolitici Balkana na kome sam radio pre šest godina glasio je: bosanski muslimani prvi su kandidat za najveće gubitnike u regionalnim razmerama.

Znao sam da će biti prigovora za preterivanje i subjektivnost, pa sam zbog toga morao da obrazložim svoje stavove na nekoliko stotina strana. Ipak, najviše sam se uzdao u vreme. Kako bude prolazilo tako će i neumitni istorijski procesi dobijati sve vidljivije oblike. Nisam morao dugo da čekam. Svojom odlukom o reviziji tužbe protiv Srbije Bakir Izetbegović je u dobroj meri potvrdio moje teze.

Bosna i Hercegovina danas se nalazi u najdubljoj krizi od rata. I ta kriza se nije mogla izbeći, niti se više može kontrolisati. Da nije bilo Izetbegovićeve odluke, nešto drugo bi predstavljalo okidač za nove napetosti. To su samo posledice. Uzroci su dve stvari. Prvo, nefunkcionalnost BiH kao države u svakom pogledu. BiH je veštačka tvorevina koja je mogla postojati dok je trajao jedan globalni poredak. Sada se poredak menja i nestabilnosti su očekivane. Nije prvi put u istoriji Balkana da se nešto ovako dešava.

Drugo, pokušaj stvaranja bošnjačke nacije na način kako je to činjeno u poslednjih četvrt veka predstavljalo je zidanje kuće na klizištu. Bošnjaštvo je zatvoreno samo u muslimanski korpus, njega nisu prihvatili ni Srbi ni Hrvati, čime je priča o izgradnji bilo kakvog zajedničkog identiteta jednostavno propala.

Švajcarska, Belgija i Velika Britanija opstaju i zbog toga što su narodi u ovim zemljama izgradili nadnacionalne identitete sa kojima se donekle poistovećuju. Kako da se Srbi u BiH makar i delimično poistovete sa bošnjaštvom? Kako, kada se bošnjaštvo temelji na stereotipu o velikim žrtvama koje je muslimansko stanovništvo preživelo zbog "velikosrpske agresije". Bošnjaštvo bi da sačuva BiH u postojećim granicama, ali sa Srbima koji će prihvatiti na sebe krivicu da su "genocidni". Ili bez Srba. Hrvati tu, takođe, smetaju, ali su za ovo objašnjenje oni manje bitni.

Inače, velika stradanja su uticala da mnoge nacije zaokruže svoje narodotvorne procese, davala su istorijske pečate oblikovanju kolektivne svesti. To se pokušava i u Bosni. U tom kontekstu je srebrenički mit jedan od stubova bošnjačkog narodtvornog procesa, pa se i na svako negiranje genocida tako burno reaguje.

Bakir Izetbegović danas ponavlja tezu o tome kako je na BiH izvršena agresija i onda je dalje razrađuje u obraćanju međunarodnom sudu u Hagu. Međutim, ta konstrukcija popušta, a kako vreme prolazi biće sve sklonija padu. Do rata u BiH je došlo zbog unutrašnjih razmimoilaženja, a ne zbog spoljne agresije. Tome su doprineli i muslimani, te je veliki deo odgovornost na njima samima, a zločina i zločinaca je bilo na svim stranama. To je još jedan problem za bošnjaštvo.

Centralni identitetski stub je počeo da truli. On ne može izdržati ispit činjenica, vremena i istorije. Izgleda je ovo dobro anticipirao i Alija Izetbegović, koji je u poslednjem obraćanju javnosti oktobra 2003. godine iz koševske bolnice poručivao kako se mora čuvati multietničnost. Rat je prošao, trebalo je završiti i sa propagandom. A tek se nije smela na temeljima propagande pisati nova istorija i sudbina celog naroda za to vezivati.

Alijini naslednici to nisu shvatili. Ceo projekat bošnjaštva uveli su u žestoku krizu iz koje se više ne može izvući. Bošnjaci će, zapravo, morati da traže nove identitetske stubove. Moraće negde da skrenu svoj narodotvorni proces. Kuda? Naziru se dve opcije. Moguć je zaokret ovog procesa ka Srbima i Hrvatima i pokušaju stvaranja nadnacionalne kolektivne svesti (to je ono "bosanstvo" koje zagovara Muhamed Tunjo Filipović), ali to je malo verovatno. Kao i forsiranje građanskog opredeljenja.

Više verovatna je mogućnost sve snažnije i žešće identifikovanje sa islamom. Forsiranje velikog stradanja u kontekstu religijskog. Može li današnja BiH tako nešto izdržati? Jednoznačno: ne može. Za tako nešto Bošnjaci neće dobiti podršku ni od današnjih saveznika. BiH će se raspasti, a bošnjaštvu će ostati teritorijalno manja, geografski izolovanija i resursima siromašnija država. I prepuna vehabija.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative