Radoš LJušić: Osveta konvertita

Zoran Milanović je jedan od mnogih današnjih Hrvata čije poreklo je srpsko. Njegovo ime i prezime nisu autentično hrvatski, već srpski, i ničim ne podsećaju na hrvatstvo, već, nažalost, na srpstvo.

Od srpskog imena Milan potiče prezime Milanović i Milanić, dok je ime Zoran rasprostranjeno na svim prostorima gde žive Srbi. Zoran Milanović je etnički Srbin kome je neko od predaka prešao na rimokatoličanstvo i konvertitstvom stvorio uslove da postane Hrvat po nacionalnosti. Renegati su oduvek bili opasni po narod čiju veru su pogazili, te je reč izrod karakterističan narodni izraz za ove ljude.

Tragedija ovog trenutka, i uopšte srpskog naroda i srpske nacije, a u neposrednoj vezi sa Zoranom Milanovićem, jeste u činjenici da negdašnji pripadnik srpskog roda mrzi i blati svoj narod i svoje pretke. Ko će koga no svoj svoga - narodna je izreka.

Preveravanje je ostavilo najtragičnije posledice po srpski narod, odvojivši od njega poislamljene i porimokatoličene Srbe. Postoji bezbroj primera o tome da su preverenici obe pomenute vere bili veći "Turci" od Turaka i veće "pape" od papa! Naš narod je u povesti pretrpeo najteže pogrome upravo od njih. Kao da se u zloj prošlosti srpskog naroda ništa ne menja u njegovu korist.

Troverje je najbitnije pitanje srpskog naroda i nacije, bilo i ostalo, ali ne i kod Albanaca i još nekih naroda. Zoran Milanović, a ranije Alija Izetbegović, od bezbroj istih ili sličnih, dobri su primeri osvete konvertita. Kad Albanac prihvati islam, rimokatoličanstvo ili pravoslavlje - ostaje Albanac prihvaćene vere, kad Srbin prihvati islam ili rimokatoličanstvo - gubi nacionalno obeležje i postaje Bošnjak ili Hrvat! Srbi će morati, ili će biti prisiljeni od konvertita i njihovih potomaka, da se najozbiljnije posvete ovom problemu, ako već nije prekasno. Ne postoji nijedan drugi problem koji se može s njim porediti, niti po značaju niti po posledicama!

Milanovićeve izjave braniteljima domovine Hrvatske o Srbima, Srbiji i Bosni i Hercegovini su koristan primer za analizu konvertitstva. Preverenici uvek moraju da se dokazuju, jer se njima nikada, pa ni danas, ne poklanja puno poverenje u novopridošloj sredini. Nesrećan što među svojim porimokatoličenim rođacima nije našao nijednog pretka da je bio ustaša, pribegao je iznalaženju takve osobe sa majčine, hrvatske strane. I, ne stideći se ustaštva, našao je za shodno da ponizi ne samo državu Srbiju i srpski narod, već i prvu ličnost Srbije, njenog predsednika. Pošto kod Srbijanaca nema ličnosti adekvatne doglavniku Anti Paveliću (čak to nisu mogli biti ni Milan Nedić ni Draža Mihajlović), on je predsednika oslovio "grobarom", verujući da je takvo upoređenje gore od bilo kog drugog mogućeg.

Kada je Bartolomeo Kunibert, lekar kneza Miloša, branio srpskog vladara od optužbi njegovih protivnika, da je kao siromah započeo trgovačku karijeru kalauzeći stoku za svog polubrata Milana, napisao je da je uspeh veći i značajniji ako je karijera započeta s najniže lestvice. Šumadinci, i knez i sadašnji predsednik, počeli su svoje karijere sa dna lestvice i postigli najveći mogući uspeh postavši najvažnije ličnosti Srbije. To konvertit Milanović nije uspeo u Hrvatskoj, a po svemu sudeći i neće uspeti, iako je položaj predsednika vlade, na kom je bio, izuzetno važan. Da je Milanović bio žitelj Srbije u doba Kneževine, ili danas u vreme Republike, veliko je pitanje da li bi mogao biti amidža knezu ili predsedniku. To je cena renegatstva, bila i ostala. Nažalost, predsednika Srbije nema ko da brani.

U vreme prvog od dvojice pomenutih Šumadinaca, kneza Miloša, jedan Hrvat, poreklom Nemac, Ljudevit Gaj, započeo je hrvatski kulturni preporod na čijim temeljima je nikla hrvatska nacija. Danas tu naciju brani jedan etnički Srbin, i to bespogovorno. To Hrvatima nimalo ne smeta, već im ide u prilog, i oni dobijaju ono što mi gubimo. Zabrinjavajuće je i krajnje opominjuće otpadništvo od Srpstva - susednih naroda je sve više, Srba je sve manje. Srbi su, danas, kao ikada do sada, u nacionalnom rasulu i beznađu. Zato opomenu Zorana Milanovića, izrečenu u vidu uvrede, da nas je ostalo "šaka jada", trebalo bi ozbiljno shvatiti. Tome su krive, ponajviše, tri srpske demografske katastrofe izazvane ratovima (1804-1815, 1912-1918, 1941-1945) i preveravanje na islam i rimokatoličanstvo. Ovim složenim i bremenitim problemima srpske nacije nikada se nismo ozbiljnije pozabavili.