Osuđene na ćutanje srca

VEST da je u Risnu, u 85. godini, umrla poslednja virdžina u Crnoj Gori, Stana Cerović, rođena u okolini Šavnika, čiji se lik našao na koricama jednog poznatog zbornika posvećenog virdžinama ili “trećem polu”, podsetila je mnoge na davno zaboravljeni običaj, takozvane tobelije.

Stana, ili kako su je zvali Stancan, mrzela je što je rođena kao žensko, mada nikada nije uzela muško ime. Svi su je smatrali uglednim domaćinom, sedela je u kafani u muškom društvu, nosila pištolj, pucala, ostala kao i sve virdžine devica do kraja života. U staračkom domu izrazila je želju da je sahrane kao poslednjeg sina svog oca Milivoja.

O ovim “ženama-ljudima” i njihovim žrtvama radi “spasavanja časti i ugledi familije” i danas se u Crnoj Gori ispredaju priče u kojima se pominju s puno poštovanja.

Rođene kao žene, a proživele ceo život kao muškarci da bi sprečile rasulo porodice nad kojom se nadvijalo prokletstvo, zbog nerađanja muškog deteta. Najmanja žrtva, koju su za svoj dom mogle da učine ove žene-junaci, bio je život u kome je seksualnost bila strogo sakrivena.

Možda najpoznatija crnogorska virdžina bio je Mikaš Karadžić, rođen 1863. godine u Drobnjacima, kao posmrče kome je po rođenju nadenuto ime Milica. Njen otac Milić nije imao muške dece, pa ju je majka odmah posle očeve pogibije u bici protiv Turaka, počela oblačiti kao muškarca. Milica se na to ubrzo navikla, a majka je prozva Mikašem, svedoče hroničari. Mikaš je učestvovao u svim muškim igrama, poslovima, bojevima a gotovo da nije bilo onih koji su mu smeli pomenuti da je žensko. U knjigama je bio zaveden kao domaćin. Sveštenik je, posle Mikaševe smrti, dao odobrenje da bude sahranjen u muškoj odeći, koju nije skida(la)o celog života.

Pre tri godine je umrla Stanica-Stanoje Marinković (75). Minula je u bedi, u stančiću u Bijelom Polju, gde su je svi znali pod imenom Dago i Dagić.

- Zvali su me i Stanoje - pričala je potpisniku ovih redova, žaleći se na dijabetes koji ju je pritiskao.

- Moj bivši direktor iz Vunarskog kombinata kada me sretne, tako me uvek oslovi. Mnogi me zovu Stanoje, a ja se ne ljutim, pričala je ova žena koja je čitavog života živela i ponašala se kao pravo muško. Tako je i umrla.

* Mikaš Karadžić / Drko Memić / Stanoje Marinković

Crnogorske virdžine, za razliku od onih iz Albanije i sa Kosmeta, koje su se na celibat opredeljivale često, zbog krvne osvete i bile prisiljene da ne sklapaju brak, na ovakav način života opredeljivale su se isključivo zato što im je porodica bila bez muških potomaka. Preuzimanjem identiteta muškarca osim povlastica, koje im je crnogorsko društvo tradicionalno davalo, one su daleko više “koristile” pravo da svojim radom pomognu porodici da se prehrani i da shodno nepisanim načelima rodovsko-plemenske organizacije društva doprinose njenom opstanku.

Za govor njihovog srca, koje je sigurno znalo da zatreperi u besanim noćima, niti je ko znao, niti je o tome brinuo. Nijedna od virdžina, poput one slavne filmske, nije raskinula sa starim životom i krenula u svet u potrazi za novim. Živele su verujući, kao njihove porodice, da se sve može prikriti pred svetom, čak i pred ikonom na zidu. Živele su boreći se sa svojom prirodom, osećanjima, prisiljene i osuđene da, kako bi udovoljile drugima, ponište sve žensko u sebi. Bile su osuđene na ćutanje srca.

SINE, UHVATI VOLOVE!

- BILA sam peta po redu, od ukupno osam kćeri, koliko je imao moj otac Petko Šale Marinković. Sine, uvek mi se obraćao otac: Hajde sine da oremo. Uhvati volove, govorio je, a ja bih ga menjala za ralicom, dok je vodio volove. Kosila sam sa njim, sekirom sekla drva u šumi i to svakog jutra. U kući nisam radila, niti me je to interesovalo. Na prelima sam guslala, dok bi mi devojke plele džempere, šalove - ispovedala je Stanica svoje intimne trenutke života, pričajući da je s ocem držala 300 ovaca, svirala harmoniku na veseljima, družila se sa krampom na radnim akcijama...

BILO IH I U KNINU

OSIM kod Crnogoraca, virdžine su postojale i kod Albanaca na Kosmetu, u severnoj Albaniji, kod Malisora, kao i u Kninskoj krajini, gde je bilo sramota nemati muškog poroda, baš kao i u Gusinju, gde je 1910. kao žensko rođen Drko Memić. U uglednoj albanskoj familiji, u kojoj su samo ženska deca dolazila na svet, voljom patrijarhalnih roditelja postao je muškarac. Na glavi je nosila belo keče, radila je sve muške poslove, a njenog pravog imena u ovom kraju se malo ko seća. Kažu da je “mladića” Drka svojim pravim imenom oslovljavala samo majka.