Logor za decu ili dečji dom?

Na sajtu (www.hakave.org) Hrvatskog kulturnog veća iz Zagreba (HKV) postavljen je 6. avgusta poziv na naučni skup koji će se povodom Sveevropskog dana sećanja na žrtve svih totalitarnih i autoritarnih režima 20. veka održati 23. (dan sećanja), 25. i 26. avgusta ove godine na temu "Dečji dom za ratnu siročad u Jastrebarskom, 1941-1947".

Slučaj je hteo da sam pre mesec dana bio promoter knjige - recitala dr Vjere Rašković Zec (sestre akademika Jovana Raškovića) "Latice jednog cvijeta", posvećene upravo stradanju kozaračke dece u koncentracionom logoru u Jastrebarskom, u kojoj autorka na osnovu dugogodišnjeg ličnog istraživanja, što podrazumeva i razgovore sa bivšom decom logorašima, opisuje "mučeništvo malih zatočenika i o plemenitom podvigu jedne divne žene - Diane (Obexer) Budisavljević" (citat iz recenzije) u tom jedinstvenom logoru za decu u Drugom svetskom ratu.

U prvi mah nisam ni pomislio da pomenuta knjiga i naučni skup govore o istoj ustanovi.

No, pročitavši pozivno pismo HKV i priloženi tekst-intervju "Ante Beljo: Istina i monstruozne laži o Dečjem domu za ratnu siročad u Jastrebarskom 1941-1945." od 9. avgusta, postalo mi je jasno da je "koncentracioni logor za decu" "evoluirao" u "dečji dom za ratnu siročad".

Naime, u pozivnom pismu se navodi da je ova tema odabrana "u svrhu utvrđivanja istine o ratnim stradanjima ove najnemoćnije, pa ujedno i najugroženije kategorije ratnih stradalnika, istine o brizi o njima onih koji su u njoj sudelovali, a na poseban način slovenačkih i hrvatskih časnih sestara milosrdnica i slovenačkih sveštenika lazarista koji su vodili brigu o župi Jastrebarsko i dečjem prihvatilištu".

A tu "istinu" u pomenutom intervjuu iznosi izvjesni Ante Beljo, član Upravnog odbora HKV i "koordinator projekta". Evo nekih naglasaka iz tog intervjua:

Na Kozari su partizani i četnici do kraja 1941. zajedno ratovali protiv NDH, ali je među njima početkom 1942. došlo do otvorenog rata koji je rezultirao paljenjem sela koja su podržavala četnike i proterivanjem njihova stanovništva; deca iz zapaljenih sela završila su u šumskim zbegovima koji su trajali mesecima, od kojih je veliki broj zbrinut najpre u Jasenovcu i Gradiški, odakle su, njih "između tri i po do četiri hiljade, a možda i više", krajem jula i početkom avgusta 1942. stigli u "dom za siročad u Jastrebarskom"; siročad je bila jako neishranjena i bolovali su od raznih bolesti, poput tifusa, pa im je trebalo posvetiti veliku negu; u Jastrebarskom su časne sestre počele lečiti tu decu i na kraju je samo oko 17 odsto te dece umrlo, dok je ostatak od tog velikog broja kojeg su one primile bio spasen.

Partizani sa Korduna i Kozare 26. avgusta 1942. godine provaljuju u dom u Jastrebarskom i izvode oko tri i po hiljade dece s Kozare, od kojih uzimaju stariju mušku decu u dobi između 10 i 12 godina, a mlađu ostavljaju po šumama, pa su ih seljaci kasnije ponovo vratili na brigu časnim sestrama; mnoga od njih bila su udomljena kod porodica u Hrvatskoj, koje su ih i školovale, od kojih veliki broj i danas živi po čitavoj Hrvatskoj, dok su oni koje su odveli partizani ginuli kao partizanski bombaši, a preživeli su bili "pratioci" Hrvatima vraćenim sa Blajburga.

Grupe takozvanih antifašista svake godine tamo organizuju komemoraciju za tu stradalu decu uz navođenje istih laži koje su navodili krajem 1945/'46, što je "jednostavno strašno slušati nakon toliko vremena, uz brojnu literaturu, i stvarnu istinu o tim događajima". Zato su, objašnjava Beljo, odlučili ove godine, "baš na dan evropskog sećanja na sve žrtve totalitarizma, jer ovde se radi o totalitarizmu i fašizmu, nemačkom nacizmu, te komunističkim zločinima koji su sabrani i načinjeni nad tom nevinom decom na štetu hrvatskog naroda i časnih sestara", održati jedan ovakav naučni skup na kome bi se ova tematika svestranije obradila i štampala u zborniku koji HKV namerava izdati pre iduće 75-godišnjice.

Ovo što radi HKV je nastavak revizije istorije i rehabilitacija ustaštva i NDH u doslovnom smislu značenja tih pojmova, iza koje stoje ugledni naučni, društveni, kulturni i crkveni delatnici poznati i u Hrvatskoj i van nje, koji nesporno imaju veliki uticaj na hrvatsko "pučanstvo". Ono što nas Srbe iz Hrvatske i bivše RSK, ali i Srbe generalno i državu Srbiju kao maticu, treba brinuti, jesu vrlo izgledne posledice ovakvih "istina" koje se neminovno prepliću sa današnjim odnosom hrvatske države prema Srbima jer opravdavaju sve zločine počinjene nad njima i za vrijeme NDH i u takozvanom domovinskom ratu devedesetih. Ako im se ne suprotstavimo argumentovanom istinom i na vreme, mogli bi u tome i uspeti.