Savo Štrbac: Stravičan zločin na Konju

OD nekoliko do sada procesuiranih pripadnika sopstvenih oružanih snaga za ratne zločine nad Srbima iz vremena "Oluje", hrvatski sudovi su pravosnažno osudili samo jednu osobu (slučaj "Prukljan i Mandići"). U analima pravosudnog beščašća ostaće zapamćene oslobađajuće presude optuženima za zločine u Gošiću, Varivodama, Gruborima i Kijanima.

Jedan od zločina koji još nije dobio sudski epilog je stradanje srpskih civila i vojnika na prevoju Konj u blizini Knina 5. avgusta 1995. godine.

Toga dana Sava Trifunović, njen muž Spase i komšinica Trifunović Ika, u strahu od "bliskog" susreta sa hrvatskom vojskom, ujutro oko tri sata napuštaju svoje selo Riđane. U traktor su potrpali najnužnije stvari i krenuli ka Kninu. Kolona se sporo kretala zbog granatiranja grada koje se videlo sa prevoja Konj. Oko sedam sati stigli su do Južne kasarne, u kojoj je bio smešten Unprofor. Tu im se pridružio i sin Rajko. Tačno u 7.30 kolonu su zasule granate. Jedna je pala u neposrednoj blizini, od koje su joj na licu mesta poginuli sin i muž. Komšinici Iki je geler izbio oko. Uz traktor je ležao mrtav i lugar iz Biskupije Marko Bajić, a tek malo dalje pored konjske zaprege ležalo je još najmanje 10 mrtvih srpskih vojnika i civila.

Grujo Stevan je istog dana oko 16 časova napustio svoje selo Uzdolje. Pored njega na traktoru su bili supruga Marija, te komšije Pera i Miloš Borjan. U Vrbnik polju povezli su četiri nepoznata srpska rezervista i jednog takođe nepoznatog civila. U blizini vrbničke Crkve Sv. Nikole zaustavila ih je grupa hrvatskih vojnika i naredili im da siđu sa traktora. Nakon što su im rezervisti predali oružje, jedan hrvatski vojnik je iz neposredne blizine pucao u njih i ubio svu četvoricu. Zatim je pucao i u Miloša Borjana i u onog nepoznatog civila te i njih ubio. Dok su njih preživele gonili prema kampu Unprofora, onaj vojnik ubica pucao je iz neposredne blizine u glavu još jednom ranjenom srpskom vojniku.

Jedan hrvatski vojnik, s kojim sam lično razgovarao, tvrdi da se zatekao toga istog dana na prevoju Konj, gde je u popodnevnim satima drniška 142. domobranska pukovnija uspostavila kontrolni punkt i da je lično video kada je vojnik iz te jedinice Ivan Kulušić iz automatske puške rafalnom paljbom pucao u nailazeće vozilo TAM i pobio 16 srpskih civila koji su se nalazili na tom vozilu. Kulušićev komandir čete organizovao je prikrivanje tog ratnog zločina tako što je naredio da se leševi ubijenih zakopaju na neobeleženo mesto, a ubičino oružje sakrije.

Taj vojnik tvrdi da je krajem septembra ili početkom oktobra 2003. sve podatke o tom događaju i o ubici lično dao tadašnjem državnom odvjetniku (tužiocu) Mladenu Bajiću, pa se i sam čudio zašto o tom zločinu nije pokrenuta istraga. Svedok tvrdi da je oružje iz kog su ubijeni srpski civili sačuvano te kako svedoci ovog zločina znaju ko i gde skriva sredstvo izvršenja ovog "stravičnog ratnog zločina".

Iznerviran što tužilaštvo nije pokrenulo istragu, vojnik očevidac je 2011. javno obznanio ovaj zločin i prozvao državnog tužioca za neefikasnost pitajući se "ko štiti ubicu Ivana Kulušića" pretpostavljajući da se razlog nepostupanja tužilaštva nalazi u činjenici da tela ubijenih nisu u to vreme još bila pronađena.

Vojnik očevidac zločina prikupio je i javno objavio i imena većine žrtava: Milorad Beader, Ljubomir Đapić, Đuro Eraković, Jovan Eraković, Petar Generalović, Boško Knežević, Jovica Knežević, Milan Lunić, Petar Lunić, Špiro Lunić, Petar Mileta, Jovo Samardžija, Milan Sirovica... uglavnom iz Drniša i okolnih sela.

Bivši službenik UN Marej Douz, koji je bio stacioniran u kampu Unprofora u Kninu, u svom iskazu pri svedočenju navodi da je 6. avgusta te 1995, na vrh brda, na jednom raskršću na ulazu u Vrbnik, video "gomilu nezatvorenih vreća za leševe u kojima je po njegovoj proceni bilo 8 do 10 leševa".

U međuvremenu su sve pomenute žrtve identifikovane među 301 posmrtnim ostatkom ekshumiranim sa kninskog groblja.

Sava Trifunović, Stevan Grujo i Marej Douz svedočili su i pred Haškim tribunalom u slučaju "Gotovina i dr." Pretresno veće im je verovalo te Gotovinu i Markača osudilo na dugogodišnje kazne zatvora kao članove "udruženog zločinačkog poduhvata" čiji je cilj bio prisilno i trajno proterivanje Srba iz Krajine. Nažalost, Žalbeno veće, kojim je predsedavao američki sudija Meron, oslobodilo ih je optužbe u jednoj najkontroverznijoj (po meni i najsramnijoj) presudi Haškog tribunala.

Hrvatsko pravosuđe, iako, pored dokumentacije Haškog tribunala, raspolaže i iskazom svog vojnika očevica zločina, još ni istragu nije otvorilo ni protiv neposrednog počinioca ni protiv nekoga iz komandnog lanca za "stravičan ratni zločin" na Konju.

A kako stvari danas stoje u Hrvatskoj, ubice će pre dobiti spomenik nego kaznu.