Osuđene na ćutanje srca

VEST iz Egipta da je žena 40 godina živela kao muškarac podsetila je mnoge na crnogorske virdžine. Ili tobelije, kako su ih zvali. O ovim "ženama-ljudima" i njihovim žrtvama zarad "spasavanja časti i ugledi familije" i dan-danas se ispredaju priče u kojima se o njima govori s mnogo poštovanja.

Možda najpoznatija bio je Mikaš Karadžić, rođen 1863. u Drobnjacima kao posmrče, kome je po rođenju nadenuto ime Milica. Njen otac Milić nije imao muške dece, pa ju je majka odmah po očevoj pogibiji u bici protiv Turaka počela oblačiti kao muškarca. Milica se ubrzo navikla, a majka je prozvala Mikašem, svedoče hroničari.

Mikaš je učestvovao u muškim igrama, poslovima, bojevima, a gotovo da nije bilo onih koji su mu smeli pomenuti da je žensko. U knjigama je bio zaveden kao domaćin. Sveštenik je, posle Mikaševe smrti, dao odobrenje da ovaj neobični čovek bude sahranjen u muškoj odeći koju nije skidao celog života.

Osim kod Crnogoraca, pojava virdžina zabeležena je i kod Albanaca na Kosmetu, u severnoj Albaniji, kod Malisora i na području Kninske Krajine, gde je bilo sramota nemati muškoga poroda, baš kao i u Gusinju, gde je 1910. kao žensko rođen Drko Memić. U uglednoj familiji, u kojoj su samo ženska deca dolazila na svet, voljom patrijarhalno nastrojenih roditelja, postao je muškarac. Ova Albanka, koja je sve do smrti 1956. živela pod imenom Drko, oblačena je uvek u muško odelo. Na glavi je nosila belo keče, radila sve muške poslove, a njenog pravog imena se malo ko i seća. Kažu da je "mladića" Drka svojim pravim imenom oslovljavala samo majka. Čak ga je i sestrić, koga je izabrao za naslednika, oslovljavao sa - ujko.

Stana Cerović, rođena u okolini Šavnika, takođe je jedna od poznatijih crnogorskih virdžina. Njen lik se našao na koricama jednog poznatog zbornika posvećenog virdžinama ili "trećem polu". Stana, ili kako su je zvali Stancan, mrzela je što je rođena kao žensko, mada nikada nije uzela muško ime. Svi su je smatrali uglednim domaćinom.

Poslednja crnogorska virdžina, Stanica-Stanoje Marinković (75), pošto je ceo život provela kao muškarac, umrla je pre dve godine u bedi, u stančiću u Bijelom Polju, gde su je svi znali pod imenom Dago i Dagić.

- Zvali su me i Stanoje - pričala je potpisniku ovih redova, žaleći se na dijabetes koji ju je pritiskao. - Moj bivši direktor iz "Vunarskog kombinata", kada me sretne, tako me uvek oslovi.

Crnogorske virdžine, za razliku od onih iz Albanije i s Kosmeta, koje su se na "celibat" opredeljivale često zbog raskida veridbe, pa su zbog mogućnosti krvne osvete bile prisiljene da do kraja životnog veka ne sklapaju brak, na ovakav način života opredeljivale su se isključivo zbog toga što je porodica bila bez muške dece. Preuzimanjem identiteta muškarca, osim povlastica koje im je crnogorsko društvo tradicionalno davalo, one su znatno više, kako je ostalo u sećanjima ljudi, "koristile" pravo da svojim radom pomognu porodici da se prehrani i da, shodno nepisanim načelima rodovsko-plemenske organizacije društva, doprinose njenom opstanku.

Za govor njihovog srca, koje je sigurno znalo da zatreperi u besanim noćima, niti je ko znao, niti o tome brinuo. Nijedna od njih, poput slavne filmske Virdžine, nije raskinula sa starim životom i krenula u svet u potrazi za životom. Živele su, verujući poput njihovih porodica, da se sve može prikriti pred svetom, čak i pred ikonom koja je visila na zidu. Živele su boreći se sa svojom prirodom, osećanjima, prisiljene i osuđene da, kako bi udovoljile drugima, ponište sve žensko u sebi. Osuđene na ćutanje srca.