Srpski bilans pada Berlinskog zida

Prošle su tri decenije od rušenja Berlinskog zida. Za datum njegovog pada uzima se 9. novembar 1989. godine, mada su se i pre i posle toga dana desili značajni događaji. Godinama unazad videlo se da SSSR ne može da izdrži ne samo trku u naoružanju već ni čitavo ideološko, propagandno, ekonomsko i naročito geopolitičko sučeljavanje sa SAD. Okružen talasokratskim Rimland-om, stalno davljen „strategijom anakonde“ i kenanistički „obuzdavan“ na svakom mestu i u svakom trenutku, ruski „medved“ bio je zatvoren u kavez evroazijskog Heartland-a i osuđen na poraz u Hladnom ratu. Kasnosovjetska glasnost i perestrojka ne samo da nisu zaustavili sunovrat već su mu i doprineli. Uklanjanje Berlinskog zida predstavljalo je simbol podizanja čitave Gvozdene zavese, koja se više od pola stoleća spuštala kroz centralnu i jugoistočnu Evropu, razdvajajući dva suprotstavljena bloka. Postalo je jasno da dolazi kraj bipolarnom svetskom sistemu i da se urušavaju Varšavski pakt (VU), Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) i čitav komunistički koncept, ali i da će se uskoro raspasti i džinovska imperija SSSR od 22,4 miliona kvadratnih kilometara i gotovo 300 miliona stanovnika. Posle malteškog sastanka Buša (Starijeg) i Gorbačova decembra 1989. godine samo naivni su mogli da pomisle kako se nadmetanje dve velesile završilo nerešenim rezultatom. Prvi predsednik profitirao je opipljivom ekspanzijom američkog „mostobrana“ prema istoku Evrope i globalnom supremacijom u unipolarnom poretku, a drugi je dobio „šarenu lažu“ obećanja o miroljubivosti NATO-a i Nobelovu nagradu za mir.

ŠTA SE MOGLO UČINITI I dobronamerni i zlonamerni „generali posle bitke“ često zameraju Srbima i njihovim vođama da su „prespavali pad Berlinskog zida“. Da su istrajavali na ideološkoj matrici koja je neumitno odlazila u istoriju. Da su ostali iskreno privrženi krilatici „i posle Tita – Tito“. Da su mislili kako će Jugoslavija na spoljašnjem planu i dalje biti nezamenljiva karika duž evroazijskog oboda i lider globalno uticajnog nesvrstanog pokreta. Da su odbijali da shvate kako su unutrašnje kohezione niti zajedničke države slabe, da je prvenstveno Slovenci i Hrvati nikada nisu iskreno prihvatili i da se odavno spremaju da iz nje izađu. Ima u svemu tome istine. Ali zar je samo srpskom voljom moglo da bude sprečeno razbijanje države, a koje je Zapad, to je sada utvrđena činjenica, godinama ranije planirao i samo čekao nemoć Moskve? Kako bi Srbi uspeli da zaustave ujedinjenu Nemačku u naponu snage, uspostavljanje njene dominacije stvaranjem „nemačke Evrope“, a ne „evropske Nemačke“, te „pokazivanje mišića“ osvetničkim čerečenjem zemlje koja je 1918. godine i stvorena kao prepreka „prodoru germanizma na jugoistok“? Ako su Amerikanci, koji su u poslednju deceniju 20. veka ušli kao neprikosnoveni svetski lider i predvodnik najjačeg vojnog saveza u istoriji, već rešili da geopolitički reorganizuju Balkan i ukinu svog nekadašnjeg mezimca Jugoslaviju, na koji način bi od opijenosti jugoslovenstvom mamurni Srbi to mogli da spreče? I da li je trebalo da se trude, kada se ona očigledno izvrgla u antisrpsku tvorevinu? Jedina srpska šansa bila je brza, beskompromisna vojna pobeda protiv secesionista i pokušaj da se na argumentu faktičkog stanja izdejstvuje drugačiji princip političko-teritorijalne podele – ne duž titoističkih unutrašnjih međa već na osnovu prostornog razmeštaja i izjašnjavanja konstitutivnih naroda.

SRPSKA NESPREMNOST Prilika je propuštena na samom početku kada su Srbija i Srbi pristali, što ni po koju cenu nisu smeli, na prve posleratne višestranačke izbore po republikama, a ne na nivou cele, međunarodno priznate države. To su ubrzo iskoristile evropske „dobre usluge“ i Badinterova komisija, bez obzira što je krvava operacionalizacija bila neminovna, što se do danas nije završila i što je Zapad svojim angažmanom dugoročno destabilizovao čitav Balkan. Decenijama u defanzivi držani Srbi nisu bili spremni za posthladnoratovski period, za otpor demonizaciji u skladu sa stereotipom da su „balkanski Rusi“ i za izgradnju integralne srpske države umesto rezidualne, AVNOJ-ske („uže“) Srbije. Stoga su relativno lako upali u zamku parcijalnog i gubitničkog rešavanja srpskog pitanja. Ta stranputica vodila je u provaliju neoustaškog genocida, tj. nastavka srbocida (V. Umeljić) i nestanka Republike Srpske Krajine, teritorijalnog redukovanja, prinudnog zadržavanja i stalnog ugrožavanja statusa Republike Srpske u sastavu BiH, potpunog „dizanja ruku“ od južnog dela Stare Srbije (danas S. Makedonija), ubrzanog rasrbljavanja Crne Gore, „otmice“ Kosova i Metohije kao „osnovne srpske zemlje“ (S. Božić) i mogućnosti dalje destrukcije Srbije (Raška oblast, Preševsko-bujanovački kraj, Vojvodina…). Možda je još veći problem tumaranje u spoljnopolitičkom orijentisanju države i srljanje u nadnacionalne integracije zapadne civilizacije kojoj pravoslavni srpski narod i srpske zemlje ne pripadaju. Iz toga proističe latentna pozicija rastrzane zemlje (S. Hantington) koja vodi u autodestruktivnost, krizu identiteta, unutrašnje konflikte i razvojno „tapkanje u mestu“.

KRAJ UTOPIJE Da li je srpski bilans pada Berlinskog zida samo negativan? Jer šta bi bilo da on nije srušen, da se nastavila bipolarna podela Evrope i da je zajednička jugoslovenska država opstala? Pokazalo se da je ona održiva samo kao autokratska i pod uslovom da je srpski činilac, iako najsnažniji, stalno suzbijan, fragmentiran i sažiman. Prestankom ideološkog jednopartijskog monopola, neizbežan je bio povratak na ono što je bilo potiskivano kao trajniji integrativni činilac – na nacionalno, versko, civilizacijsko. Stoga je pitanje da li bi njen demokratski i unutrašnji političko-teritorijalni preobražaj uopšte bio izvodljiv, a da se, istovremeno, zadrže spoljašnje granice. U tom slučaju, ona najpre Srbima ne bi ni bila potrebna. Tri decenije koje su usledile posle dramatičnih novembarskih događaja u gradu koji će nedugo zatim ponovo postati glavni grad Nemačke donele su sporo i mukotrpno vraćanje Srba sebi. Iako se još nisu oslobodili iz ostataka „paukove mreže“ jugoslovenstva, spasli su se agonije u zajedničkoj državi. Za to su platili preveliku cenu. Ali prevelika je bila i utopija.

(Pečat/Milomir Stepić)