Kakva je budućnost Bliskog istoka?

ANALITIČARI smatraju da je Izrael odabrao pogodan trenutak da proširi svoj suverenitet na nove teritorije, pošto ispravno procenjuje da arapske države nisu u stanju da pruže otpor. Otuda naslovi „O sadašnjosti i budućnosti Bliskog istoka“, „Budućnost država Bliskog istoka“, „Menjajući Bliski istok“, „Rusija i budućnost Bliskog istoka“, „Kriza arapskog nacionalizma“, „Krah arapske mašte: Kakva budućnost čeka nacionalne države Bliskog istoka?“ itd.

Tokom proteklih decenija izraelsko-palestinskog konflikta arapske države su se ujedinile u podršci Palestincima i stvaranju palestinske države. Međutim, posle Arapskog proleća 2011. godine u prvi plan izbijaju tri pitanja koja su razbila jedinstvo Arapa, a još nema naznaka da se išta menja u njihovu (arapsku) korist. To su pretpostavljena opasnost od Irana, širenje terorizma i pojava političkog islamizma.

Istorijski gledano, zadatak promocije multilateralizma na Bliskom istoku poveren je dvema arapskim institucijama: Ligi arapskih država (LAD), koja promoviše saradnju o političkim, ekonomskim i kulturnim pitanjima, i Savetu arapskih država za saradnju u Persijskom zalivu, koji se uglavnom fokusira na ekonomska pitanja. Uprkos svim razlikama između dve organizacije, one su pozvane da održe jedinstvo među arapskim zemljama u kritičnim pitanjima, kao što su suzbijanje Izraela i sprečavanje sukoba između zemalja članica, ali to ne čine, piše Džasmin M. El Hamal u članku objavljenom na američkom portalu „Prodžekt sindikejt“.

POSLEDICE ARAPSKOG PROLEĆA

Naravno, želje su jedno, a politička realnost drugo. Arapsko proleće je razbilo tradicionalne saveze na Bliskom istoku i stvorilo obrasce regionalne saradnje po volji SAD i Izraela, koji su se pokazali otporni na arapske težnje da ih zamene.
Prvo, vlade arapskih država koje su pod uticajem SAD i Izraela počele su da menjaju svoj tradicionalni pogled na niz važnih regionalnih pitanja, pa sada aktivnosti Irana u regionu posmatraju kao fundamentalizam, tj. politiku koja ugrožava interese sunita. Na ovaj način je stvoreno neprijateljstvo između Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) s jedne strane, i Irana s druge, što je zamaglilo tradicionalnu politiku širenja Izraela na Bliskom istoku.

PROČITAJTE JOŠ: PLAN ZA BLISKI ISTOK: Tramp nudi "šansu veka" - 50 milijard $, Hamas: Palestina nije na prodaju

Iran je tako postao razlog što je nekoliko vlada arapskih država počelo da sarađuje s Izraelom, kako bi se suprotstavili „iranskoj opasnosti“. Ova dosta tajna saradnja podignuta je na novi, viši nivo u februaru 2019. godine na konferenciji posvećenoj borbi s Iranom, a koju su organizovale SAD u Varšavi, i koju je izraelski premijer Benjamin Netanijahu definisao kao suštinsku, jer je napravila „prodor u arapsko-izraelskim odnosima“. Ova saradnja će jačati, predviđaju analitičari, onoliko koliko bude jačao konflikt Saudijske Arabije i Irana.

Drugo, pretnje od džihadističkog terorizma na Bliskom istoku usložnjavaju sukobi u Siriji i Libiji. Brojni napadi dogodili su se u Egiptu, Tunisu, Jordanu. Sve je to kvarilo odnose u Arapskoj ligi. Na primer, nakon što je bivši libijski vođa Moamer Gadafi žestoko suzbio pobunu koja je u njegovoj zemlji započela početkom 2011, Liga se zalagala za odstranjivanje Libije iz organizacije i aktivno je podržala svrgavanje Gadafija od strane NATO-a i tzv. libijskih pobunjenika.

Ubrzo nakon toga pripadnici Lige osudili su sirijskog predsednika Bašara Asada zbog širenja terorizma u regionu i izbacili Siriju iz organizacije. Danas su mišljenja učesnika Lige podeljena o pitanju članstva Sirije. Nekoliko arapskih sunitskih država snažno se protivi, tvrdeći da je Asad dozvolio Iranu da proširi svoj uticaj u regionu i mogućnosti šiitskih partija, uključujući Hezbollah u Libanu, a koji predstavljaju direktnu pretnju njihovim režimima. Međutim, vlade Iraka i Tunisa ne misle tako i čak su pozvale Siriju da obnovi članstvo u organizaciji.
Konačno, širenje političkog islama od Arapskog proleća do danas, uključujući učešće islamista u izborima kao što j to bilo u Egiptu i Tunisu, pojačalo je regionalne podele. U strahu da islamisti učvršćuju svoje položaje, vlasti Egipta, Saudijske Arabije i UAE učinile su zajedničke napore da zaustave rastući regionalni uticaj grupa kao što su Muslimanska braća. Najupečatljiviji primer je svrgavanje 2013. godine tadašnjeg predsednika Egipta Mohameda Mursija, koji je bio predstavnik Muslimanske braće i prvi demokratski izabrani predsednik zemlje.

Svrgavanjem Mursija došlo je do novog raskola u arapskim zemljama, budući da su Saudijska Arabija i Emirati podržali ovaj korak, a Katar se tome snažno usprotivio.
Gorenavedene okolnosti podelile su Arapsku ligu, ali su i posejale razdor u Savetu arapskih država za saradnju u Persijskom zalivu. Konkretno, Saudijska Arabija, Bahrein, Emirati i Egipat, koji nisu deo Saveta, uspostavili su političku i ekonomsku blokadu Katara 2017. godine, rekavši da Katar podržava regionalni terorizam i skriva islamiste u Dohi. Bliske veze Katara a Turskom i Iranom takođe su izvor regionalnih tenzija.

TRAMPOV BILATERALIZAM

Kolaps tradicionalnog multilateralizma na Bliskom istoku poklopio se s primetnom promenom u pristupu Sjedinjenih Država regionu pod američkim predsednikom Donaldom Trampom. Njegov prethodnik, bivši američki predsednik Barak Obama, snažno se zalagao za multilateralizam i stvaranje koalicije, što je na kraju omogućilo zaključivanje nuklearnog sporazuma s Iranom 2015. godine. Tramp pak s ponosom izražava svoj prezir prema multilateralnim institucijama i preferira odnos s partnerima istomišljenicima (kao i protivnicima) na bilateralnoj osnovi. A zbog Trampovog protivljenja Iranu, Sjedinjene Države su se pridružile antiiranskom regionalnom bloku.

Politika Trampove administracije povećava verovatnoću da će arapske vlade nastaviti saradnju sa specifičnim regionalnim saveznicima na ključnim pitanjima, ne pokušavajući da postignu širi konsenzus unutar Lige arapskih država i Saveta arapskih država za saradnju u Persijskom zalivu. Izgledi za arapsko jedinstvo su, dakle, prilično sumorni.

Portal „Rai el jum“ (blizak šitiima) tim povodom naglašava da arapski režimi preživljavaju krizu i da je samim tim budućnost Bliskog istoka neizvesna (usled odsustva stabilne vlasti). Naravno, portal ocenjuje da iza svega stoje cionisti. „Američko-cionistička osa je savez u koji ulaze SAD, izraelski okupatori i neki arapski režimi, a svime rukovode cionisti iz Bele kuće i Tel Aviva.“ Ovaj savez za izazivanje haosa na Bliskom istoku ispočetka je bio tajni, ali ga je „odao“ izraelski premijer Netanijahu, posle potpisivanja gasnog sporazuma s Egiptom.

Portal u saveznike cionista svrstava i Jordan, koji je takođe potpisao gasni sporazum s Izraelom. Na taj način se pokazuje da postoji tajni savez između američko-cionističkih snaga i nekih arapskih režima, koji su se stavili u službu bezbednosti Izraela. Zalog ove bezbednosti su aneksija dodatnih okupiranih teritorija (dolina Jordana) i borba sa Iranom i njegovim saveznicima, koji predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti cionističkog saveza i američkoj hegemoniji.

PROČITAJTE JOŠ: BLISKI ISTOK KLIZI KA NOVOM RATU? Iran i Saudijska Arabija u klinču

Međutim, postavlja se pitanje šta će ostati od mira posle aneksije Golana i doline Jordana od strane Izraela koja predstavlja 30 posto teritorija zapadne obale? Šta će biti s vladama koje su se dale na milost i nemilost cionističkog režima? Šta će biti s dva miliona ljudi koji će, u slučaju izraelske aneksije pomenutih teritorija, postati izbeglice (toliko Palestinaca ima u tri regije na koje Izrael hoće da proširi svoj suverenitet)? Hoće li krenuti ka Evropi?

Iako Arapi, dakle, imaju neverovatno veliki problem koji može dovesti do propasti arapskog sveta, Liga arapskih država razmatra sudske procese protiv jednog televizijskog kanala, a uopšte ne namerava da na dnevni red stavi najavljene aneksije arapskih teritorija. Za to vreme Izrael pravno, medijski, diplomatski i bezbednosno deluje na širenju svoje države na nove teritorije. To govori i tumačenje širenja Izraela na nove teritorije Avigdora Eskina. Prema ovom analitičaru Deklaracija izraelskog premijera Netanijahua, o nameri širenja suvereniteta jevrejske države na dolinu Jordana, neće izazvati buru i otpor kada se realizuje u praksi. No taj korak traži da se objasni Arapima Judeje i Samare (zapadne obale Jordana) šta znači i šta će biti s arapskim stanovništvom (oko 500.000 Palestinaca).

Eskin podseća da je kao rezultat dogovora Izraela s Arafatom (predstavnikom Palestinaca) ova teritorija podeljena na tri dela. Prva pod kontrolom Izraela (svi jevrejski gradovi i sela). Druga zona sa zajedničkom upravom, a treća pod punom kontrolom Palestinske autonomije. Međutim, nedavno je Tramp otkazao dalje finansiranje Palestinske autonomije (40 miliona dolara godišnje), što je dovelo do vakuuma vlasti. Drugim rečima, autonomija na čijem čelu je trenutno Mahmud Abas neće trajati dugo. Na taj način sve je spremno da Izrael uspostavi puni suverenitet.
Prema pisanju „Vašington posta“, projekt države Palestine zatvorio je lično Donald Tramp. Naime, list piše o planu mirnog regulisanja izraelsko-arapskog konflikta, čija je glavna sadržina odsustvo palestinske države, jer smatra da je pored dvadeset zemalja nova država suvišna. Tramp je mirovni plan nazvao „planom veka“ za Bliski istok. Za Palestince Judeje i Samarije predviđa se autonomija i privlačenje stranih investicija. Puna državnost se ne predviđa kao „neaktuelna“. Radi se dakle o 6.000 km2 zajedno sa Istočnim Jerusalimom (ne ulaze sektor Gaze i Golanske visoravni). Na toj teritoriji živi oko 500.000 Arapa i oko 900.000 Jevreja.

Da li će dakle plan Donalda Trampa biti „posao veka“ za Izrael i njegove arapske susede? Izraelci veruju da hoće, jer su vlade arapskih država slabe i podeljene, što daje šansu proširenju. Predsednik Palestinske autonomije Mahmud Abas je protiv „posla veka“ i sprema se na put u Moskvu da, kako piše „Džeruzalem post“, zatraži pomoć u odbacivanju „mirovnog plana“ SAD, ali i da spreči nova doseljavanja Jevreja iz Rusije u Izrael.

A šta sa Arapima koji ne prihvataju izraelski suverenitet? Najjednostavnije rešenje je da im se vrati jordansko državljanstvo. Iako Hašemitska monarhija ne želi da stanovnicima Judeje i Samarije dodeli državljanstvo, američki predsednik ima argumenata da Jordan primora da to učini. Dakle, oni bi ostali da žive u svojim kućama uz visok stepen nezavisnosti lokalnih organa vlasti, a mogu da glasaju na izborima u Jordanu.

Druga varijanta je razmotriti formiranje kantona u mestima gde Palestinci čine većinu, što bi im omogućilo da žive spokojno, dok bi Izrael kontrolisao sferu bezbednosti i granice (uključujući luke i aerodrome).

Tu su i treća i četvrta opcija mirnog prihvatanja izraelskog suvereniteta, ali to zavisi od spremnosti Arapa Judeje i Samarije i arapskog sveta u celini na mir s Izraelom. Međutim, ima arapskih država koje nisu spremne na to. U tome je problem, zaključuje Avigdor Eskin.

Na drugoj strani arapske države Bliskog istoka preživljavaju krizu i identiteta i političke ideologije i to u najoštrijim crtama. Vidi se da države ovog regiona nemaju viziju. Politički islam, koji je bio alternativa zvaničnim ideologijama, diskreditovan je delima ekstremista, a panislamske ideje ne mogu da prevaziđu međudržavna i međuetnička raznoglasja. Stoga se postavlja pitanje koji ideološki projekat bi danas odgovarao jedinstvenom i mirnom Bliskom istoku?

Raspad jedinstva i moći arapskog sveta na Bliskom istoku započet je demontažom državnosti Iraka, posle agresije SAD i njihovih saveznika 2003. godine. Američka agresija na prilično perspektivnu arapsku državu podrila je oslonac savremenog arapskog sveta i obesmislila arapski nacionalizam (koji nije ujedinio Arape i pokrenuo mase na odbranu Iraka), a konflikt u Siriji je pretio da se i definitivno sruši, jer bi potom stradali Liban i Jordan, a onda bi nastala opšta pometnja na Bliskom istoku. Na veliku sreću Arapa umešali su se pravoslavna Rusija i šiitski Iran, te je katastrofa izbegnuta.

Bagdad i Damask su u istoriji arapskog sveta imali ključnu ulogu u HH veku, jer su ovi gradovi bili prestonice arapskog nacionalizma. On se „istopio“ u tzv. Arapskom proleću, a bez njega nema pokretačke sile i razvoja regiona. Naime, gašenje ideja arapskog nacionalizma nije značilo samo krah jedne ideologije i sistema vrednosti već i smanjenje državotvornog potencijala (do potpune degradacije) i efikasnosti državnih uprava i institucija. Neke države su opstale samo zahvaljujući armiji koja je preuzela ulogu političkog faktora. Jednostavno, vidi se da arapski svet nema lidera i da je u ideološki i vrednosno u slepoj ulici.

Zbog toga analitičari portala „Islam tudej“ predviđaju da će biti još gore, jer SAD i Izrael ne žele samo da suzbiju Iran već da on iščezne. Potreban im je sasvim drugi Iran, kao i druga Libija, drugi Irak, drugi Avganistan, druga Sirija… Zbog toga budućnost Bliskog istoka nije svetla, kao ni budućnost postojećih arapskih država.

Zoran MILOŠEVIĆ/ Pečat