ZAPISI IZ PARIZA: Gospodin princ

UDARILA vrućina, prijatelju moj, ne može da se diše! Da su bar ona stara, srećna vremena, pa da natučeš obod šešira na vrh čela kad kreneš među ljude, ali šeširi više nisu u modi.

Ovako, pošten hlad sada možeš da pronađeš jedino u parkovima. U Luksemburškom, na primer. Tamo gde šareni drveni brodići plove gurkajući se sa patkama po okeanskim prostranstvima senatorskog bazena. Ćušneš jedan štapom, pa s efemernom lulom i podšišanim bekenbardima sanjaš da si kapetan duge plovidbe za ovaj dan.

Iznajmljuju se na pola sata, evo, sad će već skoro sto četrdeset godina. Nekada je to koštalo dva novčića, danas četiri evra.

Lakirani, s jedrima u dve boje, i zastavom pod kojom ploviš. Kad je gužva, kao danas, pa ostaneš kratkih rukava, dođeš ponovo za pola sata.

Tamo gde su književni kritičar Jezdimir Radenović i filozof Emil Sioran, gologlavi, pod hladom zamišljenih šešira, u jedno isto tako vrelo leto početkom devedesetih, konteplirali šta bi bilo kada bi, sad, kroz Transilvaniju, na primer, odjednom, potekla Nišava. Tamo gde je, ono, Jezda, isto tako, sam, umeo da hoda natraške.

Kad ti dosadi šetnja, u bilo kom pravcu, i polovidba plitkim morem, ogrneš nedeljnu dosadu na leđa, okitiš se ordenom za zasluge od suvog lista kestena, pa se strmoglaviš Ulicom gospodina Princa. Dobila je ime po Luju Prvom od Kondea, petom sinu Šarla Četvrtog Burbonskog i vojvode od Vandoma.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Ukrštene reči

Jedan od osam prstenova koji su okruživali Pariz, treći po redu, nazvan imenom vladara Filipa Avgusta, sedmog francuskog kralja, krunisanog već s petnaest godina, prolazio je baš ovom džadom, kao puteljak, od kraja 12. veka, oivičivši u ono vreme ne baš toliko popularnu levu obalu. Eto kako se prioriteti, vremenom, menjaju.

Ovom ulicom sada uglavnom špartaju turisti, hraneći se u jeftinim japanskim restoranima koje drže Kinezi. Dođe mu na isto, ruča se uz pomoć štapića.

Ima, međutim, ovde, bliže početku, jedna kafana, s kariranim stolnjacima, koja je dobila ovaj francusko-japanski gastronomski rat bez značajnih gubitaka na bojnom polju. Reč je o "Polidoru", nešto starijem od tradicije s fontanskim brodićima, koji je sačuvao autentični dekor još iz 1845. godine, sa podrumom u čijoj karti je navedeno dvadeset hiljada vrsta vina. Tu su, na izlizanim pločicama od fajansa iz Ponšona, iza debelih zidova fasade, hlad tražili Ežen Jonesko, Maks Ernst, Bata Mihailović, Artur Rembo, Ernest Hemingvej, Viktor Igo i, ponekad, Jezda, kada bi imao para. Jeli su teleći gulaš s belim vinom, slaninicu sa zelenim sočivom i karanfilićem i puževe s puterom i peršunom, polivajući ih rashlađenim pivom.

Posle, kad kreneš uzbrdo, po popodnevoj vrućini, vetar blago piri unatraške, uz potiljak.