KOMENTAR: Hirošima

LjUDSKE lelujave siluete koje koračaju ka nama dok se atomska pečurka podiže iza njih. Setimo ih se jedanput godišnje, kao u utorak, 6. avgusta, na godišnjicu Hirošime. Bomba idiličnog imena "mali dečak" - inače od tog trenutka zajedničko svim smrtonosnim akcijama su njihovi krajnje nevini nazivi - ugasila je u trenu ceo grad i ko zna koliko desetina hiljada ljudskih života. Učinila je da se vreme deli na ono pre i posle Hirošime.

Svetski lideri našeg doba, 74 godine kasnije, prilikom svakog međusobnog susreta zaklinju se da nuklearno oružje ne žele da upotrebe, uz malu ogradu, ukoliko "druga strana" ne načini prvi korak. Ali nema novih potpisa na sporazumu da se zaustavi rast ionako pregolemog arsenala. Naprotiv, prethodni dogovori se napuštaju.

Pre nekoliko dana Moskva i Vašington su proglasili suvišnim onaj iz 1987. godine, koji su overili Regan i Gorbačov o nuklearnim raketama srednjeg dometa. Zašto se to dogodilo kriva je, naravno, "druga strana". Sada ne postoji ni formalna prepreka da se krene u nova razmeštanja i usavršavanja svega što može da uništava brže, sa što više uspeha, da niko ne pretekne.

Pročitajte još - Hirošima se seća stradalih

Tu će rezultata sigurno biti, jer dometi ljudskog uma su se najviše iskazali na polju sveukupnog razaranja. Uz to, kao da jedna atomska glava nije dovoljna, "veliki" su se potrudili da ih umnože. Već je skoro 14.500 komada raketa sa nuklearnim bojevim glavama, a na Rusiju i Ameriku "otpada" više od 13.000. Ni oni sa mnogo manje bojevih glava - poslednji slučaj Indije i Pakistana - ne zaostaju u pokušajima da svetu nabace brigu.

Sada izgleda kao da najrazornije oružje privlači najusijanije glave, a mi ostali smo samo nemoćni posmatrači koji se nadaju da će se one što pre ohladiti. Jer, u tom sukobu neće biti ni poraženih ni pobednika.