ZAPISI IZ PARIZA: Jutro u podne

KOSA odlazi u kuhinju i nedugo zatim sa sušača uz sudoperu donosi proste stone čaše, na čijem dnu i po obodima tavori preživljeni vinski talog koji svedoči o protoku vremena u kome svaki nasumično otkucani trenutak ima svoj tačno određeni značaj. Ne pije se iz praznog bićerina.

Sedimo nad mutnom čašom i bistrimo politiku. Pa odjednom zaćutimo. Napolju vedro, vremena turobna. Podne. Petar naćulio uho. Iz kasetofona dopire pucketav tonski zapis pamučnog glasa Duška Radovića, koji udobnije namešta jastuče pod glavom na klupi uz nagaravljeni kamen kamina i otkriva da "još spavaju samo oni koji su budni u nekom širem ili višem smislu". Nad krovinjarom Petra Omčikusa u Žantijiu, tek probuđeno, okruglo sunce.

Svaka mu je zlatna, pravi izdanak narodske retorike, kaže Petar. Voleo je svoje poreklo, bio za njega vezan pupčanom vrpcom. Bistri smo i pismeni, mogli bismo zvezde da skidamo. Šta vredi, kad nam barabe ne daju. Na štafelaju, Krojači istorije. Belosvetski šljam crta mape na Balkanu.

- Pogledaj samo te grozne njuške. Pune zla i mržnje. Ko to može da voli, i koga oni mogu da ne mrze? Sve sami idioti - strese se, skupi obrve, srkne gutljaj crnjaka, pa iz plitkog tanjira upeca sardinu koja se koprca u limunovom sosu, da još više ukiseli grimasu.

Iz zvučnika, da vrate vedrinu, dopiru "budale koje od jutros pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade štop-svetla". To nisu oni isti idioti. Ovo su oni naši, dragi ljudi. Pa još jedan srk. Demižanu olakšava trbušinu, da u njoj ubije tišinu.

Imao je i Petar svojih automobilskih putešestvija, oho-ho. Kad iz pravca Atlantika nastupi vreme mirisa soli, nakrca kamionet štafelajima, bojama, platnima, četkama, paletama, blokovima, skicama, konopima, vratima, ekserima, pa krene put Vele Luke. Vijugavo, drumom, a onda tunelom, preko švajcarskih Alpa.

Uspinje se vešto uz visoke basamake u spavaću sobu iznad one kuhinje i ubrzo se na svetlo dana spušta sa svežim dnevnim novinama starim bar godinu dana. Podvučeno crnim. Još jedan isečak za istoriju. Primetio je morbidnu podudarnost. Prvog dana kriminalnog bombardovanja buknuo je smrtonosni požar u tunelu ispod Monblana. Svet je postao velika ludnica. Sune malo vina na betonski pod, za pokoj svih nevinih duša.

PROČITAJTE I:ZAPISI IZ PARIZA: Francuzi

Pućne, pa odćuti. I Duško je ispričao svoje. Sad Vagner šnjura kroz olovo novinskog članka. Četke udavljene u terpentinu. Načeto platno samo što nije vrisnulo. Komad hleba na stolu mrvi vreme. Mušica u samoubilačkom letu cilja vinski krug, crn kao njegov lični skok u ponoćno more oko Korčule. Samo odjednom mahne i veštim potezom im oboma u poslednjem trenutku spasava život, a onda ponovo, kao da se ništa nije dogodilo, skrsti ruke preko tankih pruga mornarske majice. Sve sada ćuti. Samo mačka silno frknu, kad dođe vreme da se krene. I još je jutro, a veče je.