ZAPISI IZ PARIZA: Voz

NEPROSPAVANA noć, brzinska jutarnja kafa tada još uvek sa šećerom, do vrha nabijen ruksak kupljen na jednom davnom skijanju u Poljskoj, s nestrpljenjem dočekana zelena pedesetjedinica koja se u nekoliko krivina stvorila pred zgradom stare Železničke stanice, dolazak najbližih za mnom u neverici da ću to zaista otići, i voz je već kliznuo niz šine u nepoznato.

Iskošena ravnica uzmiče u suprotnom pravcu. U svakom oknu po jedan mali Mone. Sasvim običan impresionistički ponedeljak, bez državnih zastava na usputnim banderama. Podgrejano gotovo jelo, mala usluga u vagon-restoranu. Ćufte kao mrke prolećne grudve kotrljaju se u lapavici od paradajza i krompira. U istom smo sosu. Tutnjimo.

Niti čujem, niti razaznajem Šopenov posthumni nokturno koji ističe oko kolaža od mokre kore i pozajmljuje fon akvarelu sa razlivenim mastilom sutona niz oznojena stakla kupea zapalog u omamu i polusan. Odnekud dopire miris raščerečenog pileta. Klaparaju točkovi u pravilnim taktovima. Bdi čkiljalica na plafonu. Putujemo.

Tuđe jutro na pariskoj železničkoj stanici Lion. Dugo pešačenje do Severne železničke stanice. Plaćen danak neiskustvu. Kolačići osmanovskih fasada u izlogu bulevara. Vremena napretek. Kunjanje na pokretnoj poštanskoj plaformi između dva perona na putu ka britanskoj memli koja samo mene čeka. Pod glavom, ruksak. Pljusak svelosti kroz filigransku nadstrešnicu Žaka Hitorfa. Znam da ću ovde ponovo doći.

Sledeći dolazak. Sveže novine s jučerašnjim datumom, burek s tek nešto tanjim filom i kafica s mnogo soca u nizu srpskih radnjica koje na kašičicu diluju nostalgiju. Auto-škola, turistička agencija, zemljački akcenat. Srbija u malom, koje odavno više nema, na železničkoj stanici Lion.

PROČITAJTE I: ZAPISI IZ PARIZA: Čokolada

Pa se onda, kao na traci, odmotava film. Deljenje prospekata po poštanskim sandučićima, guranje u dugačkom redu za dozvolu boravka, prodavanje kravata i kožnih bundi, sklapanje kuhinjskih elemenata, raznošenje novina po kioscima, građevinski radovi. Kratko spavanje. Ubuđali par cipela, u sanduku, ispod prozora, u sobi, nad kejom. Prisećanje na toplu i zaštićenu, besperspektivnu beogradsku kancelariju. Ništa nije kao što je bilo. Enta želja za povratkom.

Tvingo je futuristički koncept, Patriciju Kas impresioniraju ljudi koji prolaze. Šalju joj uvek poštansku kartu, muzičari su, slikari i pisci. Oni eklekticistički kiosci Gabrijela Davijua, zaostavština Napoleona Trećeg. Peticijom brane romantični Pariz. U vitrini, Alen Delon u Godarovom "Novom talasu", još u punoj glumačkoj snazi. Sad smo vršnjaci.

Prvi ispit. Gde bi mi bio kraj da je knjiga na srpskom! Sricanje teksta. Upoznavanje s gradom i ulicama. Nesiguran korak. Ponovo učim da govorim i hodam. Pa posle sve po redu. Ponekad, u uhodanom redosledu stvari, do železničke stanice Lion, po mrs i zasoljenu porciju pamćenja.

Zatičem ovih dana jednu sličnu kompoziciju na železničkoj stanici Lion. U najezdi prebrzih vozova zmijolikih čeljusti koje hitro proždiru vreme pred sobom, odavno nisam video neku nalik ovoj. Muzejski primerak, s kupeima. Očuvanija je, ulickana i opremljenija od one moje. Vraća me u ono srećno doba kada se sirotinja vozila vozom, dok je avion bio rezervisan za bogat svet. Danas je obrnuto: bogati putuju vozom, mi drugi avionom. Neka nova, čudna epoha, sva u Dagerovom negativu.