ZAPISI IZ PARIZA: Granica

TEMIŠVAR, Rumunija, 1979. - JONEL se nije dugo meškoljio u postelji. Skočio je na brzinu iz kreveta, prišao prozoru, razgrnuo vojničko ćebe koje je štitilo zajedničku sobu od jakih sunčevih zraka i proturio napolje neočešljanu glavu, još toplu i bunovnu od prekinutog sna. Banatsko jutro odavalo je kasno proleće. Otišao je, zatim, do kupatila, stupio bos na betonski pod, pustio hladan mlaz niz vrat, vratio se u sobu i tiho, na brzinu, obukao se, da ne budi cimera koji radi u noćnoj smeni, a onda krenuo ka stepeništu. Samo što se zaposlio.

Pred zgradom ga je već čekala "dačija" sa trojicom kolega, upaljenog motora, spremna da svakog časa klizne niz dugu ravnu traku nacionalnog puta broj 59. Pedesetak minuta vožnje proteklo je u jutarnjoj tišini. Kroz zamagljeni prozor, u drvoredu, promicala je vejavica sitnih belih cvetova.

Njegovo radno mesto danas je bilo u poljima kukuruza, nedaleko od Moravice, tik uz put. Spustio je stolicu na rasklapanje koju je prethodno izvadio iz prtljažnika, izvadio tefter i mastiljavu olovku, seo i čekao. Minuti su prolazili kao sati, sati kao večnost. Konačno, iz pravca Vatina, sa graničnog prelaza, pojavila se tačka. Uredno je ubeležio broj putnika "fiće" vršačkih tablica i nastavio da čeka.

Kasnije, pred penziju, kada je Rumunija ušla u EU, oprane biografije, Jonel je na redovnoj liniji svake nedelje, bez usputnih stajanja, prevozio zemljake kombijem do Pariza.

KALOTINA, granični prelaz između Bugarske i Srbije, 1989. - PLAVU "škodu" beogradskih tablica Todor je primetio još dok je pristizala pred rampu. Dan je bio dug, posla malo. Odlučio je da ubije dosadu. Pokazao je rukom vozaču da se parkira sa strane, a onda, bez reči, pokretom glave, pozvao četvoročlanu porodicu da izađe.

PROČITAJTE I:Zapisi iz Pariza: (Ne)uobičajeno

Počeo je sa preturanjem po prtljagu. Zatim je otvorio kasetu ispred suvozača. Potom se usredsredio na prostor ispod sedišta. Onda je razmontirao oplatu s vrata. Šarao je baterijskom lampom i zavirivao po mračnim uglovima. Na kraju je iz ručne ženske tašne izvadio neseser. Za oko mu je zapala bočica s kremom. Odvrnuo je lagano poklopac, pomirisao, a onda iznenada umočio prst. Okrenuo je krug. Pa još jedan, u drugom pravcu. Ništa nije našao.

Kada je Bugarska ušla u EU, neko vreme je u Parizu radio kao električar za niskonaponsku struju, koristeći znanja koja je stekao u opsežnoj obuci za prethodno zanimanje.

KELEBIJA, granični prelaz s Mađarskom, 2019. - MRAZ ispisuje nečitke januarske stenograme na vetrobranu. Sat čekanja. Duga kolona za sobom ostavlja restlove božićnih praznika. Zaleđenog daha, sa potkapom natučenom na uši, Arpad rečima greje vrhove prstiju. Odvaja automobil u stranu. Još sat čekanja, na putu ka Parizu. Vreme stoji. Pogled nestaje u beloj mađarskoj pusti.

Najpre je ruku zavukao duboko među toplu dečju garderobu. Pipao je levo, desno, sa strane, odozgo, uzduž i popreko, bez grimase na licu. Iz ženskog kofera je skinuo prvi sloj garderobe i spustio ga na pokretna kolica. Lagano i oprezno je napredovao ka dnu. U muškoj torbi je naišao na kesu koju je prineo licu. Pomirisao je, namrštio se i vratio je nazad. Otvarao je pregrade, džepove, pretince. Tražio, proveravao, preturao. Procenjivao, sumnjao, a onda nevoljno odustao. Srbija još nije ušla u EU.