Aleksis Trud: Kriza u Francuskoj je sistemska

Aleksis Trud je profesor istorije i geopolitike na Univerzitetu u Versaju, i veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda. Najveći deo svog naučnog rada posvetio je izučavanju Balkana i Srbije kao centralne države regiona. Jedan je od najboljih poznavalaca balkanskih prilika u Francuskoj, a sticajem okolnosti, ekskluzivno za potrebe naših čitalaca, on menja svoju tradicionalnu ulogu i postaje najbolji poznavalac Francuske na Balkanu. Na tečnom srpskom jeziku, profesor Aleksis Trud objašnjava kroz kakve unutrašnje procese prolazi francusko društvo i kakva je spoljna politika Francuske na Balkanu.

* Započnimo razgovor razmatranjem unutrašnjih političkih prilika u Francuskoj. Problemi se čine veoma ozbiljnim, predsednik Emanuel Makron zbog njih je morao da otkaže i posetu Srbiji…

- Današnja politička kriza u Francuskoj ima sistemski karakter. Ona je sazrevala dugi niz godina i rezultat je višegodišnjeg narodnog nezadovoljstva načinom na koji politička elita upravlja državom. Stotine povređenih ljudi, više od 2.000 uhapšenih i velika materijalna šteta na nedavnim protestima rezultat su kontinuiranog nezadovoljstva običnog naroda; to nije nešto što je nastalo preko noći.

Ima nekoliko ključnih uzroka političke krize u Francuskoj.

Prvi i najvažniji su socijalni razlozi koji se najviše odražavaju na srednju klasu. Najveći teret francuskih ekonomskih reformi pada na srednju klasu koja se plaši da ne bude deklasirana, i da se ne pretvori u proletarijat. Srednja klasa je opterećena visokim porezima i osiguranjima. U Francuskoj profesori i nastavnici nemaju zdravstveno osiguranje, jedva sastavljaju kraj s krajem i ne dobijaju nikakvu socijalnu pomoć. Srednja klasa nije toliko uplašena za sebe, koliko za budućnost svoje dece.

Sledeći važan činilac krize u kojoj se nalazimo je bitka između mondijalizma i teritorije. Njegova suština je u društveno-ekonomskoj politici francuske elite koja je socijalnim davanjima favorizovala imigrante i neradnike na račun radničke klase. Zalaganjem države oni su naselili velike gradove i dobili dobra zaposlenja i tako formirali novu građansku kosmopolitsku elitu odrođenu od svog naroda. Periferni delovi Francuske, manji gradovi i sela ostaju najveći gubitnici socijalnog inženjeringa i sve glasnije dižu svoj glas. Poznati francuski geograf Kristof Gilui upozorava da se nove podele u Francuskoj stvaraju između periferije i centra, ruralne i urbane sredine.

Francuska je država broj jedan po visini poreza. Skoro 50 procenata zarade francuskih građana odlazi na porez, takse, socijalne kotizacije i akcize na razne proizvode. Tome treba dodati i povećanje cene električne energije i gasa za 15, odnosno 8 procenata. Paralelno sa povećavanjem poreza i troškova za život, nivo državnog servisa i usluga opada.

Politička kriza je u velikoj meri i posledica nedovoljne podrške koju uživa gospodin Makron. Važno je imati na umu činjenicu da je za aktuelnog predsednika Francuske glasalo jedva 25 procenata izašlih birača, na izborima gde je izlaznost bila manja od 50 procenata. On jednostavno ne poseduje neophodan autoritet da bi se izborio sa ovako velikim izazovima, ljudi su svesni toga i iz tog razloga zahtevaju raspuštanje skupštine i nove izbore.

* Predsednik Makron je na vlasti skoro dve godine. Kakve su konkretne mere preduzete kako bi se sprečilo izbijanje socijalnih nemira? On je u predsedničkoj kampanji obećavao reforme i bolji položaj srednje klase…

- On je, kao i njegovi prethodnici, nastavio putem liberalnih reformi tako što je smanjio porez najbogatijima očekujući da će se novac vratiti investiranjem, ali to se nije dogodilo. Ljudi su iznevereni.

Duga tradicija uličnih protesta u Francuskoj navodi na zaključak da su neredi u Parizu redovna pojava. U čemu se aktuelni protesti „žutih prsluka“ razlikuju od prethodnih?

Rektor Sorbone, poznati istoričar Žan Robert Pit, zaključuje da su od Francuske revolucije masovni protesti, tj. žakerije (sinonim pobede francuskih seljaka nad plemstvom 1358. godine) normalna pojava u francuskom društvu. On navodi primere iz 1848, 1870, 1934, 1968, 1995. godine i zaključuje da se na svakih 20 ili 30 godina događaju masovne uzbune. One su u skladu s našom tradicijom i u tom smislu „žuti prsluci“ nisu ništa novo. A drugačiji su od prethodnih protesta jer prvi put ljudi izlaze na ulice bez političkih partija i sindikata. Svi pokušaji političkih i sindikalnih lidera da preuzmu proteste završeni su neuspehom. Jedan od razloga je nizak nivo sindikalnosti i velika fragmentacija društva.

Ljudi u Francuskoj imaju veliku tradiciju individualnosti, koja polako prelazi u krajnost. Francuzi više ne idu u crkve, odbacili su religiju i porodične vrednosti. U Parizu dva od tri čoveka su razvedena, mnogo je usamljenih ljudi koji sami dočekuju svoju starost. Fragmentirano društvo dovelo je do toga da ljudi razmišljaju samo o sopstvenom interesu. Već tri nedelje oni su uzbuđeni i protiv mešanja političkih stranaka i sindikalnih udruženja, što je vrlo zanimljivo. Na ulicama je najviše običnih radnika, nezadovoljnih minimalnim primanjima, tu su i mali preduzetnici i medicinski radnici. Ima i dosta žena, tipične predstavnice lepšeg pola na protestima su starosti između 30 i 40 godina, razvedene, s platom od 1.500 evra i bez mogućnosti da izdržavaju svoju decu.

* Da li postoji neka ideologija koja pokreće nezadovoljne građane?

- Ne. Važno je napomenuti da je reč o apolitičnim ljudima koji samo hoće veće plate, bolju državnu upravu, ali i raspuštanje parlamenta nakon neispunjenih obećanja vladajuće elite. Analitičari su u početku smatrali da su ultradesničari i ultralevičari odgovorni za proteste, ali vrlo brzo su shvatili da se radi o običnim i nezadovoljnim ljudima bez ozbiljne političke misli.

Treba istaći i da je ovo istinski patriotska pobuna. Na protestima se vijore zastave De Gola, Francuske i svih ostalih njenih pokrajina (Bretanja, Savoj), ljudi dolaze iz provincije peške na proteste i pevaju On est chez nous („Mi smo kod nas“). Njihova poruka je jasna i nedvosmislena: Francuska je nezavisna i ljudi moraju ponovo da uzmu sudbinu u svoje ruke. Poslednjih dana i komunisti su se priključili protestima zalažući se za povećanje plata. Treći politički činilac su ultralevičari koji imaju jaku podršku i koji su tradicionalno protiv svih političkih institucija.

Makron je svestan da je izbore dobio zahvaljujući glasačima iz centra i da ne uživa veliku podršku na periferiji. On bi najviše voleo da takvi ljudi nestanu, i iz tog razloga ponavlja reči De Gola: „Ili ja, ili haos.“

* Ko su ljudi koji ne podržavaju proteste?

- Nema ih, tačnije, ima ih, ali vrlo malo. Zasad ih ne čujemo, svi su složni prvi put. Ako pitate čoveka na ulici zašto se uništavaju automobili, odgovoriće da je to neophodno kako bi se vlast primorala da sluša svoje građane. To je pravi duh Francuske, uvek u pripravnosti da se suprotstavi centralnoj državi. Ljudi koji protestuju u Parizu su iz provincije, nema Parižana. To je sukob provincije i centra. Gradske elite su sigurno protiv, ali se zasad plaše da javno govore o tome.

* Ceremonija obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata bila je dobra prilika da se domaćin predstavi u pozitivnom svetlu. Da li je Makron iskoristio tu priliku, i koje su bile njegove glavne poruke?

- Od početka 2018. Francuska obeležava stogodišnjicu potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu, a glavna poruka koja se provlači kroz medije i institucije jeste mir i uzaludnost ratnih stradanja koja se ne smeju ponoviti. U tu svrhu, na fakultetima i u školama izbačene su lekcije koje se bave istorijom svetskih ratova, velikim istorijskim ličnostima i vojnom strategijom, a na njihovo mesto dolaze teme kao što su uloga žena u ratu, ljudska i manjinska prava. Glavni cilj je bio da se pokaže da sada živimo u miru, da Nemci, naši ljuti neprijatelji iz prve polovine 20. veka, više nisu neprijatelji, i da je Evropa čvrsto ujedinjena.

Makron je ujedno pokušao da iskoristi priliku i pokaže svetskim liderima kako je dostojan predvodnik novog svetskog poretka. Svima nam je poznat skandalozni raspored sedenja na ceremoniji, ali treba dodati i da Englezi nisu poslali nikog od svojih visokih zvaničnika, dok su Kinezi imali priliku da pevaju kineske pesme iako nisu ni učestvovali u ratu. Pored Makrona stajali su uglavnom predstavnici poraženih nacija (Nemačka, Turska), a Bakir Izetbegović i Hašim Tači predstavljali su države koje nisu ni postojale u Prvom svetskom ratu. Kosovska zastava na Notr Damu i mesto predsednika Vučića dokazuju da francuske elite nemaju istorijsku kulturu. Predsednik Makron je njihov tipičan predstavnik, on je završio poznati fakultet Nacionalne administracije kao i većina njegovih prethodnika, Žak Širak i Fransoa Oland. Studenti na tom fakultetu nemaju predavanja o kulturi i istoriji, već samo o administraciji. Došli smo do toga da predsednik jedne države kao što je Francuska meša Srbiju sa Kosovom i ne zna ko su gubitnici, a ko pobednici u svetskim ratovima.

* Da li je problem njegovo neznanje ili možda albanski lobi?

- Francuska je od pregovora u Rambujeu podržavala Tačija i nezavisno Kosovo. To znači da politika ide ispred istorije i da istorija može u potpunosti da se izbriše.

S druge strane, to govori i o pasivnosti srpske diplomatije. Navešću primer: nedavno je Karla del Ponte imala izlaganje u švajcarskoj ambasadi, i tamo su bili predstavnici svih država regiona osim Srbije. Nije bilo teško pretpostaviti da će glavna tema njenog izlaganja biti osuda Miloševića, Mladića i Karadžića za ratne zločine i genocid, ali izgleda da zvaničnici Srbije još uvek nemaju hrabrosti da se suprotstave zapadnoj propagandi koja je počela devedesetih i traje do danas.

* Da li narod prihvata ideje Makrona i njegovu lidersku ulogu? Kakav je odjek tih poruka na unutrašnjem, a kakav na spoljašnjem planu?

- Jedan od razloga zašto su ljudi na ulicama jeste što u Makronu ne vide lidera. Od kada je izabran za predsednika, Makron više vremena provodi u inostranstvu nego u Francuskoj. To je dobro za spoljnu politiku, ali loše za unutrašnju politiku; zato i građani uglavnom podržavaju onu prvu. Makron pokušava da emancipuje Evropu i da od nje napravi nezavisan pol u novom multipolarnom poretku u kome bi Sjedinjene Države, Kina i EU bile tri vodeće sile. Francuska sa Makronom pokušava da vodi aktivniju spoljnu politiku globalnih razmera, i u skladu s tim značajne su inicijative o zaštiti životne sredine i o borbi za prava nacionalnih manjina.

* Novi svetski poredak ili multipolarnost?

- Ideje i jedinstvo Zapada, naravno, ostaju najvažniji. Makronovo zalaganje za multipolarnost ima striktno politički karakter. Makron zna da je ekonomija EU najjača na svetu, ali takođe je svestan političke i vojne slabosti Evrope. On pokušava da politički ujedini Evropu i tako prevaziđe unutrašnje podele. Istorijske i političke veze sa Sjedinjenim Državama ne dolaze u pitanje, ali postoji želja da se u novom globalnom rivalstvu Pekinga i Vašingtona balansira i održava ravnoteža snaga u korist stabilne EU. Amerika ipak ne podržava tu ideju i zato Makron i Tramp nemaju idealne odnose.

* Kakvu ulogu ima Srbija u Makronovoj viziji? Da li je ona srazmerna mestu koje je zauzeo predsednik Vučić na proslavi?

- Nema nikakvu ulogu. Kada sam nedavno bio u poseti francuskom ambasadoru u Beogradu, on mi je lepo rekao: Francuska je 20 godina ignorisala balkanski region, nismo imali investicije, zanemarili smo ulaganje u ljudske resurse i nismo formirali odgovarajuću obaveštajnu mrežu. Za Francusku je prioritet franko-nemačko prijateljstvo. Ona čak ima bolje veze i sa severnom Afrikom i Azijom nego sa istočnom Evropom.

Francusku interesuje Balkan isključivo zbog ograničavanja uticaja Kine, Rusije i Turske u regionu. Francuska svoje prisustvo planira da ostvari u prvom redu kroz investicije, a kada je reč o političkom i ekonomskom uticaju, glavna reč se prepušta Nemačkoj. Francuska tu može da deluje samo iz pozadine i iz drugog plana. Za Srbiju je u takvim okolnostima vrlo teško da igra na kartu istorijskog prijateljstva sa Francuskom. Francuska posmatra ovaj region očima Nemačke, a u slučajevima kada nastupa samostalno, ima u vidu ne Srbiju već političku strukturu celokupne Istočne Evrope.

* Možemo li da kažemo onda da je Balkan za Evropu isto što i Južna Amerika za Sjedinjene Države?

- Sjedinjene Države imaju dobre kontakte i jake političke veze sa Južnom Amerikom, i to im omogućava ekonomsku eksploataciju regiona. Balkan, nažalost ili na sreću, ne može da se pohvali takvim statusom. On nikada neće imati svoje pravo mesto u EU. To Srbiji mora da bude jasno. Francuska i EU imaju mnogo bolje veze sa organizacijom Merkosur u Južnoj Americi nego s Balkanom, i tako će ostati još dugo. Balkan je nepoznat evropskim narodima i daleko od njihove političko-ekonomske konjunkture.

* Ali Donald Tusk i kompanija uporno ponavljaju kako su integracije Balkana prioritet za EU…

- To im je prioritet samo zato što hoće da monopolizuju svoju sferu uticaja. Oni se plaše da Kina preko Balkana ne uđe na evropsko tržište. Slično je i s Rusijom, samo tu je reč o energiji. Sjedinjene Države takođe igraju ulogu konkurentne sile u regionu unilateralnim aranžmanima i prodajom oružja državama Istočne Evrope. To su jedini razlozi zašto Evropu interesuje Balkan.

* Obnavljanje lekcija iz Prvog svetskog rata i nedavno pismo predsednika Makrona upućeno njegovom kolegi iz Srbije navodi na pomisao da se imidž Srbije u Francuskoj polako popravlja. Koliki je intenzitet srbofobije danas u Francuskoj u poređenju sa onim iz devedesetih?

- Setimo se Bernar-Anrija Levija kada je 1994. godine uzurpirao Srpski kulturni centar u Parizu i uhapsio direktorku, pa naslovne stranue „Monda“ iz 1999. „ceo srpski narod je kriv“ i brojnih dokumentarnih filmova o Srebrenici. Danas se imidž Srbije u Francuskoj, sporo i neznatno, popravlja. Fransoa Oland i njegovi savetnici prvi su shvatili da bez jake i stabilne Srbije ne može biti mira na Balkanu. Srbija je ključna država za napredak regiona. U Francuskoj Srbija i dalje ima mnogo prijatelja kao što su Žak Ogar i Žan-Kristof Buison, koji predstavljaju Srbiju u najboljem svetlu. Sve više je medija kao što su TV „Liberte“ i „Figaro“ koji govore pozitivno o Srbiji.

Hteo bi još da dodam i moj utisak o ovom pitanju. Kao profesor, već duži niz godina održavam predavanja o Srbiji i Balkanu u gradovima širom Francuske. Mogu sa zadovoljstvom da kažem da sve više Francuza prisustvuje mojim predavanjima i da pokazuju veliko interesovanje. Savez Srba u Francuskoj, čiji sam član, i srpska dijaspora dobro su organizovani i obavljaju odličan posao kada je reč o popravljanju imidža Srbije. Dosta je kvalitetnih ljudi koji su spremni da pomognu, ali Srbija kao država mora da pokaže inicijativu. Ona mora da shvati da bez institucionalnog lobiranja i podrške svojoj dijaspori ne može značajnije uticati na promenu svog imidža na Zapadu, pogotovo ne u Francuskoj.