ZAPISI IZ PARIZA: Nauka

VAŠAR nauke u Antoniju. Klub astronoma izložio prostranstvo sa kolekcijom stotina milijardi samogravitirajućih zvezda, gasnih oblaka i molekulske prašine. Prošetali kroz kosmičku godinu preko Mlečnog puta iz Alhemije neba Krosvela i Kena i snimili igrarije spiralnih galaksija. Dve su se najpre mudro ispitivale, zatim dugo kružile jedna oko druge, a onda oprezno mimoišle. Kad se dve galaksije sudare, čudne se stvari dešavaju. Žigne, na primer, u kolenu i upadne trepavica u čaj. Na osetljivoj emulziji galaktičkog negativa posejan pregršt belih pega. U prizmi spektroskopa, na dnu tacne, koprca se mokro sunce.

U fucnutoj gajbici za transport jabuka kožara, bledog i čvrstog mesa, truli razno voće. Biorazgradiv materijal će postati kompost. Podstaknuće nutrijente, razdrmati tresetnicu, nabubriti granulu, furnuti kličicu. Nići će opet ona kožara. Iseći je na fine kriške, i grickati, uz čašu orošenog belog vina.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Slava

Bumerang od bakelita, konkavnom stranom zarotiran unapred, kao da će se ovog časa ustremiti na jato onih Krosvelovih zvezda, ili, bar, ptica, volšebno se najednom zaustavlja nevidljivim pokretom prsta. Svi smo mi pomalo siročad mađije.

Igre s kartama. Iluzionizam. Psihološke sugestije. Efekti znakova i poruka. Indijski fakiri, lebdenje bez oslonca, zec iz šešira, presečena i ponovo sastavljena žena, izlazak iz zakatančenog kaveza. Proturena lopta golmanu kroz noge. Čarobnjaštvo opsenara. U svakom triku ima pomalo matematike, fizike i hemije. Astrofizičarski kec na dvojku. Trange - frange i čvor na konopu. Objekat je stabilan samo kada se okreće sam oko sebe. Tanjir na cirkuskom štapu. I ono mokro sunce, u odsjaju, na njemu.

Među nogama jure ludi automobili na struju. Džojstikom upravljaju veseli naučnici u kratkim pantalonama. Oko gumenih đonova, neće točak, baš, tamo kuda je naumio. Otvorena sardina spačeka. Otisci prstiju kriju sve što nije istina. Vulkanski prah ne dirati. Arhimedovom teorijom podići težak paket. Ko ga ima. Sve je proračun. I dizanje tegova je nauka, ako znaš zašto, i kako. Inovativna metoda trzaja. Igraju se nosem, udišu parfeme bez mirisa. Drveni skelet, sklopićemo dinosaurusa 21. veka, lepši i stariji od slavnih predaka.

Otkriti vodu iz slavine, kada si žedan, i to je naučno dostignuće. Curi s brade i kaplje na vuneni džemper, cede se teške kapi s umočenog rukava. Utoljena žeđ.

Nova generacija tramvaja do Klamara voziće kao i oni pre budućnosti, ali bez kočničara. Kako sačuvati energiju i prištedeti planetu za najbogatije? Politički nekorektan diskurs. Pa, ipak, opstaje. Deca skaču. Pućkaju izduvni gasovi. Otvoren zamrzivač, festival džeza, električna gitara. Nagrada za prepoznavanje zagađivača. Nuklearni incident je uvek moguć. Dim je, u tom slučaju, ipak, beo. Iznajmljivanje bicikla. I energija s onog sunca, na tanjiru, koje sve vidi.

Daždevnjaci u kolažu. Izdubljena bundeva trouglastih zuba kroz koje palaca ostrašćenost zaludne vatre kao obavezni detalj za negovanje kulta smrti. Ništa tu nije inovativno. Ali, danas deci pokazuje da objekti nastaju od prirodnog toka stvari, tikava, ludaja, misirača, duleka, anđelika, prinčevih kruna i kraljica jeseni, da logička kapija kao fundamentalna jedinica digitalne elektronike nije jedino merilo stvaranja. Tu je ta inverzija. Sad je povratak u budućnost naučna inovacija. Kao kad semiotički poststrukturalista Bodrijar pod Sisirovim uticajem kaže - pas, što znači da ne misli na mačku. Tako danas funkcioniše svet. U džaku.