ZAPISI IZ PARIZA: Utakmica

PRIJATELjICA joj je rekla da će biti više naših nego njihovih. Srbi smo, prijatelju moj. Ima nas svugde. A tek u Parizu! U daljini, naziru se svetla Parka prinčeva. Fotografija pred tablom Bulonja, za uspomenu. Lazar na obezbeđenju. Razmekša se, začas, kameni izraz njegovog lica. Pomilovan, najedared, kongruencijom i srpskim padežom. Put je slobodan. I blesnuše, onda, reflektori velike pozornice.

Tek što poče, skliznu lopta sa srca i ode u korner. Šta to sviraš? Opet sama pada brazilska princeza. Golmanova bravura, spasena čast. Legija stranaca. Petljavina u kaznenom prostoru. Ubaci odmah u bunar, nećeš tu ništa da uradiš! Dribling uprazno. Ovo ti ne valja. E, da mi je pamet sa utakmice kad krenem na utakmicu! Mbape zaigrao "moravac". Igrao je pre toga i u Kragujevcu. Biće povuci-potegni.

Na tribinama, jedni drugima otčašćavaju. Uvek ću te voleti. Ne mogu nam zvižduci ništa, jači smo od sudbine. Mi smo cigani, najjači smo najjači. Svi smo, sada, jedan tim. Pariska desnica, levo od klupe. Posle će nečasno da nas napadnu.

Da se ubije nervoza, nekad semenke iz Atifove drvene čašice, i još malo preko. Sada, kikiriki s vazabijem. Na poluvremenu, ovčji sir, pivo iz Alzasa, šunka iz Savoje i instant kafa, da se rezultat bolje svari.

U loži Rade, na stadionu Hadžibegić. I još hiljade naših. Ne štede grla. Arhitekta Toma Garevski precizno računa tangentu kojom je lopta omašila prečku. Nad njom, baškare se dva dokona goluba. Ustremili se s vrha krovne konstrukcije, prepuštaju se toplim vazdušnim strujama u slobodnom letu, levitirajući trijumfalno pod uzvicima mase, prkose sve do visine ljudske figure, a onda spretno i silno uzleću nazad, u neuhvatljiva nebesa.

PROČITAJTE I:ZAPISI IZ PARIZA: Punđa

Petar iz Ženeve, Mića iz Beograda, Đole iz Svilajnca. Stari prijatelji iz novinarstva i izdavaštva. I neka mlada, sveža lica. Sve su to naša deca. Devojka vadi čarobni štapić iz torbice. Prsnu parfem na dlan. Aši maši pa promaši. Ne pali drugi put. Pade golčina. Pa tako još šest-sedam puta. Nejmar zabiberio tri komada. Spasavaj se ko može. Nisu jači. Mnogo su jači. Važno je da smo se vratili na svetsku scenu. Nervira se onaj što se kladio na nerešeno. U novinama, reporter na Kajmakčalanu.

Pred nama, stadion kao sličica iz albuma za Svetsko prvenstvo. Ostaje samo da se zalepi u sećanje. Naviru uspomene nasumično rasute scene sa prve utakmice na koju me je ćale odveo. Rasklimatane drvene klupe, na bojnom polju poređane crveno-bele i crno-bele figurice, mnogo nepoznatih ljudskih lica i one Atifove semenke; iz pravca Topčiderske šume, širokim pokretom ruke praiskonski bog Ereb nad glavama rasprostire ljubičasti plašt i podiže opijajući, neponovljiv miris sveže pokošene fudbalske trave u avgustovskoj noći. Časna reč, da li zbog nekih drugih godina, oktobra ili modernih tehnologija, ovoga puta nisam osećao ništa.