Slobode na Zapadu tope se kao led

PARIZ: OD STALNOG DOPISNIKA

PRAVA i slobode jednih prestaju tamo gde počinju da budu ugroženi prava i slobode drugih. Gde se nalazi ova fina granica, određuje zakonodavac, ali ona se, po pravilu, stalno pomera nauštrb onih prvih. Građani se zakonom čak sve više štite i od "samih sebe", odnosno od štetnosti koju sebi mogu da nanesu sopstvenim postupcima.

Dolazi, tako, do pravog paradoksa. Umesto da s razvojem civilizacije uživamo sve veće slobode, polako ulazimo u "orvelovsko društvo", u kome su svi ćoškovi pokriveni video-nadzorom i gde se kontroliše svaki korak. Sve pod objašnjenjem da idemo u lepšu i sigurniju budućnost.

PROČITAJTE JOŠ: Austrija: Stupila na snagu zabrana pušenja u kolima, a evo kolika je kazna za kršenje ovog propisa

Obrnuti primeri, kao što su, na primer, eksperimentalno povećanje brzine sa 130 na 140 kilometara na sat od 1. avgusta na delu auto-puteva u Austriji, da bi se, prema rečima resornog ministra Norbera Hofera, odgovorilo potrebama veće mobilnosti i dobilo na vremenu u trenutku kada su automobili i saobraćajna infrastruktura sve sigurniji, ili nedavno povećanje prosečne brzine sa 120 na 130 kilometara na čas u Srbiji zbog usklađivanja zakona s većinom zemalja EU - samo su retki izuzeci koji potvrđuju pravilo konstantnih restrikcija, ne samo u saobraćaju, nego u svim domenima.

PUŠENjE cigarete u avionu ili za kafanskim stolom, opuštena vožnja bez pojasa, ostavljanje deteta mlađeg od 12 godina samog kod kuće dok se "skokne po hleb", previše otvoreno udvaranje devojci ili momku u restoranu ili kancelariji, "vaspitno-popravno" udaranje mališana po guzi, pod izgovorom da ga treba opomenuti kako ga ne bi zgazila kola ili udarila struja - samo su neke sa širokog spiska zabranjenih radnji tokom poslednjih godina.

Mobilni telefon je stvoren da bi olakšao svakodnevicu građana, bez obzira na njihovu uzrast i dob. Ali usled sve većih zloupotreba, ova sprava, koja sve manje služi komunikaciji a sve više zabavi i društvenom životu, dospela je "na tapet" u Francuskoj. U zatvorima je odavno zabranjena, mada je krišom rasprostranjena pojava "iza rešetaka", a sada je proskribovana i u školskim klupama.

Na osnovu upravo usvojenog zakona, mobilni telefoni, ali i tableti i svi drugi vidovi elektronske komunikacije, uključujući i konektovane satove, biće od ove školske godine zabranjeni u francuskom osnovnoškolskom obrazovnom sistemu, koji traje devet godina, dok su toga pošteđeni srednjoškolci u licejima, tokom poslednje tri godine školovanja.

I RANIJE je Francuska, od 2010, imala slične propise, ali su se oni odnosili samo na period nastavne aktivnosti, dok su telefoni na odmorima bili tolerisani, u dogovoru s direktorima ustanova. Od sada, više ne mogu da se upotrebljavaju ni u školskom dvorištu. Moraju da budu ostavljeni kod kuće ili u školskom ormariću, u suprotnom, sledi konfiskovanje. Njihova upotreba je dozvoljena samo u izuzetnim slučajevima, kao, na primer, hendikepiranoj deci.

Roditelji su po tom pitanju podeljeni. Jedni smatraju da je to veoma dobra stvar, a drugi bi, u "tehnološkom veku", želeli da zadrže kontakt sa svojom decom, smatrajući da su svi kolektivno kažnjeni zbog neodgovornosti pojedinaca. Telefoni, naime, ne samo što posle duže upotrebe štete zdravlju, već dovode i do pravih trauma, kada se "šeruju" i na društvene mreže postavljaju neprikladni komentari i fotogafije školskih drugova i drugarica, ali i profesora.

Ukoliko se ne bude poštovalo novo slovo zakona, roditelji će biti pozvani na odgovornost, a u slučaju učestalih recidiva, sve prelazi u nadležnost socijalnih radnika. U krajnje nesavesnim slučajevima, kada se, u opštem smislu, konstantno ne poštuje školska disciplina, deca u Francuskoj mogu da pređu i pod starateljsku nadležnost. Osim, naravno, u zapuštenim sredinama, što je tema za neki drugi tekst.

DRUŠTVENE mreže, zamišljene kao "oslobađanje ličnosti", poseban su slučaj, jer sve više, zbog zloupotreba, postaju "zabranjena zona". Poslednji flagrantni primer je situacija sa Amerikancem Aleksom Džonsom, kome su ovih dana, kao "pristalici teorija zavere", pristup mreži zabranili "Fejsbuk", "Jutjub", "Epl" i drugi. "Tviter" je, pod pritiskom javnosti, doneo drugačiju odluku.

Džons se "sumnjiči" da ne veruje u zvanične verzije događaja. Između ostalog, optužio je američku vladu da je "naručila" terorističke napade na njujorške Kule bliznakinje. Oni koji ga podržavaju ističu da ne postoji samo jedna istina.

Francuske vlasti otišle su i korak dalje, kada su početkom juna krenule u borbu protiv "lažnih vesti". Predlog novog zakona je iznet na ličnu želju predsednika Makrona, da bi se osujetile "manipulacije" tokom predizbornog perioda. Predviđeno je da kandidat ili politička partija mogu da zatraže od suda da po hitnom postupku prekine širenje "fejk njuza". Kritičari ističu da se tako na mala vrata uvodi cenzura. Pitaju ko je taj ko će odrediti granicu između satire i "prave vesti" i da li će Francuska, tako, uskoro dobiti "ministarstvo za istinu"?

Pobunila su se novinarska udruženja, a Senat je, delom i pod pritiskom javnosti, odbio krajem jula da raspravlja o tom predlogu, koji je, tako, opet vraćen skupštini. Cilj vlasti je da se novi zakon ipak uvede pre izbora za Evorpski parlament u maju.

FRANCUSKE vlasti su tom prilikom naročito na oku imale ruske medijske kuće, poput "Sputnjika" ili "Raše tudej", čije im se izveštavanje ne dopada. Rusi su na Zapadu optuženi i da su se preko interenta "umešali" u izborni proces u SAD. Sve to dovodi do novih zabrana i nadzora. Internet odavno nije slobodan, sve je više kontrole, do obaveze da se u "sajber-kafeima" legitimiše svaki korisnik.

Mnogo toga zabranjeno je poslednjih godina. Ima, tako, turbulentnih sredina, gde alkohol i odraslim ljudima ne može da se prodaje posle 22 sata uveče. Zbog toga su se digli glasovi protiv "infantilizacije društva", uz opasku da niko unapred ne može da preventivno okrivi nekoga da nije sposoban da poštuje zakon.

Verske slobode su takođe sfera u kojoj su restrikcije sve više izražene. Danci su tako nedavno izglasali mere protiv nošenja burki i nikaba na javnim mestima, zabranjujući ženama da pokrivaju lice po verskim običajima. U Francuskoj postoji sličan zakon, da bi se obezbedila sekularnost društva, ali i da bi se osigurala bezbednost, jer svačiji identitet mora da bude vidljiv. U Francuskoj je, po pretnju novčane globe, zabranjeno i nošenje velikih i upadljivih verskih obeležja, kao što su predimenzionirani krstovi ili Davidova zvezda. Vreme kada su devojke u mini-suknjama šetale ulicama arapskih gradova su takođe daleka prošlost.

Ljudi i sami sprovode restriktivne mere. Sve je, na primer, više onih kojih poste u različitim religijama. Prehrambene "zabrane" sebi prepisuju i mnogi ateisti. Sve su brojniji vegetarijanci i vegani. Deci je zabranjeno da dele istu flašu "koka-kole", što je pre nekoliko godina bilo nezamislivo. Istovremeno, sve je manje odraslih koji puše i piju, dok planeta, sa sve više ratne opasnosti, pokušava da pronađe put ka politički korektnom društvu bez poroka.

ZDRAVLjE ODAVNO NIJE LIČNA STVAR

ZDRAVSTVENA situacija takođe nalaže sve više zabrana. Sve je pod kontrolom. Ne samo da poslodavac želi da svake godine zna s koliko zdravom radnom snagom raspolaže, već su lekarski pregledi obavezni čak i za podizanje kredita. Zdravlje odavno nije lična stvar. Pojava raznih bolesti, ali i istovremeno jačanje svesti građana za sopstveno zdravlje i bezbednost, doveli su i do suzdržanosti, manjeg komfora i restrikcija u vođenju ljubavi i drugim kontaktima među ljudima.

REGULISANO I PECANjE ŠTAPOM

ŽITELjI dalmatinskih mesta žale se da posle ulaska Hrvatske u EU više praktično ne mogu u lov na ribu mrežom kao u stara dobra vremena, osim ako nemaju registrovanu firmu, a i tada uz stroga ograničenja. Čak im je i pecanje štapom limitirano i kontrolisano neumoljivim evropskim pravilima. U prodaji vlada nestašica, jer ribu prvi rezervišu i razgrabe restorani, tako da danas domaćini na moru pre prže kupovnu teletinu nego sardele koje im se praćakaju pred nosom.

ZAŠTO GRIZMAN NIJE ZAIGRAO U LIONU

POZNATI francuski fudbaler i aktuelni svetski prvak Antoan Grizman je hteo, kao dete, da trenira u Olimpiku iz Liona. Kao talentovanog, hteli su ga i u ovom klubu, ali, po francuskim zakonima, nije mogao da bude angažovan pre 15. godine, jer je živeo u Makonu, udaljenom više od 50 kilometara (73) od stadiona. Zbog toga je sa 14 godina otišao u Španiju, gde je postao zvezda.