NAJUZAVRELIJA ŠTRAJKAČKA SREDINA U EVROPI: Francuzi i ulicom čuvaju sva stečena prava

PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA

RADNICI na ulicama, specijalci koji sa fakulteta isteruju pobunjene studente, štrajk železničara od aprila do kraja juna... To je samo jedan od segmenata aktuelne socijalne pobune u Francuskoj. A takvih buna ima gotovo svakog časa. Postojbina Gala je, može se slobodno reći, najuzavrelija štrajkačka sredina u celoj Evropi.

Pročitajte još: Haos u Francuskoj zbog štrajka, Makron na ispitu

Francuze bije glas da su gunđala i bundžije, ali i da su žestoki borci za svoja prava. Jedan od razloga za to su veoma jaki radnički sindikati, čije su vođe u ravni, ako ne i iznad, s šefovima političkih partija. Dovoljan je samo mig jednog od njih, pa da se na ulice gradova sliju stotine hiljada ljudi. A ako se udruže, kao što to ume da bude slučaj, milioni začas preplave asfalt. Tad često odustaju i najuporniji reformisti.

- Razlika u odnosu na neke druge zemlje je u tome što u Francuskoj postoji aktivistički sindikalizam, umesto granskog, kao, na primer, u nordijskim zemljama - objašnjava, za "Novosti", Kristel Žilar, direktorka kabineta Žan-Kloda Majia, predsednika moćnog sindikata "Radnička snaga".

Karakteristično za Francusku je to da sve što sindikati ispregovaraju na nacionalnom nivou sa poslodavcima, posle koriste svi zaposleni u zemlji.

Pročitajte još: U Francuskoj počinje talas štrajkova

- Nije potrebno biti učlanjen u neki sindikat da bi se stekla prava. Kada se potpiše kolektivni ugovor, Ministarstvo rada proširi njegovu primenu na celu branšu - kaže Kristel Žilar.

To objašnjava na prvi pogled apsurdni podatak da u Francuskoj, koja je poznata po sindikalnim pobunama, postoji relativno mali broj učlanjenih radnika u sindikalne organizacije.

- Procenjujemo da je u sindikate učlanjeno desetak procenata zaposlenih, dok ih u nordijskim zemaljama, na primer, ima 80 odsto, jer da bi imali koristi od pregovora, tamo morate da se bude član - ističe naša sagovornica.

Zato i ima dosta ljudi na ulicama u Francuskoj, jer aktivisti predstavljaju kritično telo koje predvodi pobunu. Među njima su i najmilitantniji koji, predvođeni duhom Čegevarinog nasleđa, ne prezaju ni od direktnog sukoba, prsa u prsa, sa policijom.

Primera ima mnogo. Kasnije povučenoj reformi penzijskog i socijalnog osiguranja protivilo se preko dva miliona ljudi na ulicama 1995, milion i po je 2006. obustavilo predlog zakona o prvom zapošljavanju, tri miliona 2009. se okupilo zbog ekonomske krize, tri i po miliona 2010. ponovo zbog penzija, milion 2016. zbog reforme Zakona o radu. Ne bune se Francuzi samo zbog ekonomskih tema. Milion i po ih je demostriralo protiv istopolnih brakova 2014.

Izlaze u stotinama hiljada i milionima na ulice i Španci, Grci, Rumuni, ali u specifičnim situacijama i samo onda kada im se, zaista, prelije čaša. Francuzima je to uobičajeni način redovnih pritisaka i borbe. To tradiciju vuče još iz Francuske revolucije, preko Pariske komune i Prvomajske pobune 1891, do studentskih nemira 1968...

Francuz ne da da mu iko udari na stečena prava. Najbolje to pokazuje trenutna pobuna železničara, koji određene privilegije vuku još iz 1909. godine. Na osnovu beneficiranog staža odlaze u penziju već sa 50 godina života i po cenu potpune blokade ne pristaju da se to izmeni čak ni samo na buduće zaposlene.

Radnu nedelju od svega 35 sati, koju je početkom dvehiljaditih ustanovio socijalistički premijer Lionel Žospen, iako nije bila po meri desničarima poput Nikole Sarkozija, pa nije ni centristi Makronu, niko nije smeo ni da pomisli da dovede u pitanje. U suprotnom, zna šta ga čeka: blokada, ulica, manifestacije, suzavci... Jednom rečju, borba do kraja.

- Francusko društvo ne voli promene - sumira u jednoj rečenici za "Novosti" Fransoaz Riju, generalni sekretar Sindikata javnih službi u Parizu koji pripada veoma jakoj sindikalnoj federaciji SFDT.

PET NEDELjA ODMORA

FRANCUZI, bez obzira na dužinu radnog staža ili zanimanje, imaju, identično, po pet nedelja godišnjeg odmora. Uz to mogu da računaju još na tri nedelje koje sakupe zbog pola sata dužeg rada dnevno, jer sistem umesto sa sedam radnih sati, funkcioniše sa 7,5 svakog dana od ponedeljka do petka. A to, i sve drugo što su postigli, Francuzi ljubomorno čuvaju.