ZAPISI IZ PARIZA: Autostoper

U MONIJEOVOM negativu, užurbana igra pahulja kovitla hladnim vazduhom, poput vejavice brašna u veknaricama pariskih pekara. Uzdižu se usput bageti hrastova preliveni glatkom glazurom ulupanog belanca i snega u prahu. Dendriti vise o potkresanim granama, nalik kićankama na promrzloj ušnoj resi.

Razvejani putnici zbijenih redova na peronu uporno čekaju voz prigradske železnice. Nad glavama im kvrcaju atmosferski kristali, u vazduhu vrca nespokoj. Sledeća kompozicija najavljena je za petnaest minuta. Čovek sa akten-tašnom šalje telefonom poruku. Nova objava produžava čekanje za pola sata. Crnkinja višebojne vlasulje stoički trpi. Čekaće se još sat. Cupka u sarkazmu sabijeni puk. Prošla je ponoć. Voza, večeras, neće biti.

NAPOLjU, posoljene kape, dahom ugrejani šalovi, drhtava gleđ na zubima. Noćna pariska deca prte životni trag klizavim gradskim asfaltom. Lagano obuvena stopala utonula u šne. Hrupe na smet, raspu hrpe, pa prhnu snežinu u stranu. U snegu, otisak kraljevskih medenjaka, sa izlivenim biserom i zvezdom hodalicom, u sredini.

U dugom koračju, iza odškrinutih vrata koja zaostaju, pućka dim iz lonca s kuvanim vinom. Bardžije nakrivile kapu. Na bistrim staklima bistroa, mrazom islikana geometrijska perspektiva Renea Zibera. Ledena šustikla, sitan vez, filigranski hekleraj, ručni božji rad. Pred pragom, utisnuti trokraki pečati nožnih ljušturica sleđenih pariskih vrabaca, te mlađe i sićušnije, ali otpornije braće tiranosaurusa.

NIGDE gradskog prevoza, taksija ni za lek. Promiču usamljeni vozači. Čitavu večnost podignut prst, kao nesvakidašnji postojani dekor u zimskoj razglednici otuđenog velegrada. Odjednom, zastaje automobil. Na zadnjem sedištu već se u šćućuru rastapa bejbisiterka Maeva, poreklom iz Gvadalupea, gde je sneg veći prirodni fenomen od uragana i tornada. Idilična slika kroz prozor zagrejanih kola podseća je na majčin prstohvat za praznični kokosov kolač.

Ševrdajući, malolitražno vozilo na nesigurnom putu kući, prima još jednog brodolomnika u snežnoj mećavi. Antoan u pijanu zimsku kočiju unosi još malo tople egzotike. Sve mu liči na beskrajne kupe mirišljavog basmati pirinča na vlažnim poljima oko Udon Tanija i reke Menam Luang, kada je onomad obilazio Tajland, iako se spremao da ode na Balkan, o kome je mnogo toga zanimljivog čuo, pa nije, jer za komšiluk uvek imamo najmanje vremena.

BRAČNOM paru koji, skrećući sa sopstvene rute, istrajno razvozi slepe putnike, sve, ipak, najpre nalikuje na očerupanu guščad i rasperjana prostrana kućna dvorišta dragog detinjstva u dolini Loare. Sneg u Parizu retko pada.

Dovoze me tačno do stana. Sve iznimnija, nekad sasvim obična, humanost na delu. Još ima nade za ljudski rod. Za njom lelujavi trag u ledniku i samo nekoliko koraka do tople sobe.