ZAPISI IZ PARIZA Sklad rasula

ČISTI zrak iz Luciferovog pogleda osvetlio je mesinganu alku na masivnim vratima, poklonu pariskog pisca, mecene i alhemičara Nikole Flamela iz 14. veka, kasnije tu prenetim na zgradu klasičnog stila, sazidanu na ovom istom mestu u četvrtom arondismanu, i pokazao mu put.

Prvo razdanje raskorilo je noćnu koprenu i počistilo zvezdane tragove. Flamelova vrata su bila odškrinuta. Tmina je šmugnula kroz haustor i propustila zornjaču. Prolaz je bio slobodan. Spuštajući se oprezno niz stepenice, Žan je upao u bogomdani podrum bernardinskog samostana cistercitskog reda Roberta iz Molema sa strogim učenjem zasnivanim na usamljenosti, iskušenjima i odricanjima, na čijim temeljima je potom podignuta stambena zgrada. Pronašao je svoj novi dom.

SVRGNUTI anđeo i božji prkosnik ubrzo je u njega spustio prvi zavežljaj. Pa drugi. Pa još jedan. I tako do podne. Žan je patio od manije sakupljanja starudije s ulica, stvarajući na taj način, u beznadežnom svetu, sopstveni osećaj sigurnosti.

Imao je sreću. U čitavoj zgradi, sa iznajmljenim stanovima, NIKO nije koristio podrum. Moderni svet nema vremena da se bakće sa starudijom. Čist prostor, feng šui filozofija u punom obimu. Mogao je zato do mile volje da se baškari u trideset metara dugim kuloarima SVOG podruma.

U njegovoj kolekciji nalazilo se sedam tona starih novina s najstarijim naslovom iz 1963. godine; 14 neispravnih tostera i rešoa; 817 long-plej ploča koje je neko početkom devedesetih izbacio na ulicu da bi sada ponovo ušle u modu; 2.500 najlonskih kesa zgužvanih u najfinije grudvice; stotine metara uzoraka tkanina odnetih tokom niza godina sa trotoara ispred šnajderskog ateljea; 43 kutijice sa iglama, rajsneglama, pribadačama i dugmićima; kofer pun olovaka; milion drangulija, sijaset drugih stvari i 450 pari cipela od kojih je tek svaki jedanaesti raspar bio njegov broj. Hodao je bos.

SLAGAO je nered sistematski. Do zidova i poprečnih vrata koja se nikada nisu otvarala, najpre bi ređao beskorisne drške od portfiša, rasklimatane slikarske ramove, kipove razbijenih glava, ćopave stolice, potkajlane stolove i druge manje komade oštećenog nameštaja koje je uspevao da uvuče u svoju jazbinu. Na njih je spuštao stotine nikada opranih dronjaka, raspakovane kartonske kutije, zgužvane limenke i hrpu kojekakve ambalaže. Na kraju, u pokupljenim čašama, tacnama i krezavim tanjirima, tim mišjim poslužavnicima, sušio je hleb, oglodane kosti i kore od jabuka. Ventilacija je dobro radila.

Iznad njegove glave, ljudi su kuvali, spavali, kupali se, vodili ljubav, gledali televiziju, primali goste, otvarali izložbe. Sve dok se posle sedam godina u zgradu nije uselio neko kome je konačno bio potreban podrum. Dva radnika gradske čistoće tri dana su neprekidno iznosili smeće i napunili devet kontejnera zapremine 15 kubnih metara svaki, a Žan je, sa dve kese u rukama, krenuo u potragu za novom kućom i pokućstvom.