Potpis u Luvru

SELjAK Jorgos Kentrotas je ponovo, po ko zna koji put od jutros, zamahnuo motikom po kršovitom tlu svog maslinjaka na ostrvcu Milos u Kikladima. Bilo mu je potrebno još podosta kamenica da okruži svoju neveliku parcelu. Svaki put kada bi se ispravio, tog 8. aprila 1820. godine, stenovite litice izranjale bi iz tirkiznog ogledala Egejskog mora.

Začuo se tup udarac. Jorgos se sagnuo i šakom razgrnuo pregršt pepeljaste prašine. Naleteo je na oveći komad. Iz jalove zemlje pomaljao se vrh mermernog brežuljka. Bila je to bista Afrodite, grčke boginje lepote i ljubavi, koju će svet ubrzo potom nazvati Miloskom Venerom, remek-delo Aleksandrosa iz Antiohije iz helenističke ere antičke istorije, nastalo negde na sredokraći vremena između smrti Aleksandra Makedonskog i rimskog osvajanja Ptolemejskog Egipta.

Uz dva bloka jedne od najsenzualnih skulptura u istoriji umetnosti, vretenasto uvijenog zanosnog tela kome se himatija prirodnim pliseima uvija oko kukova, bili su rasuti postolje i delovi već tada otkinutih ruku. Kažu da je u jednoj od njih stajala jabuka.

Niko ne zna kako se baš u tom trenutku u pustom maslinjaku na zabačnoj tački usred Egeja, u zamršenoj konstelaciji savezničkih traktacija, našao mladi oficir francuske mornarice Olivije Vutije, pritom još i zaljubljenik u arheologiju koji je odmah alarmirao vicekonzula Luja Bresta, a ovaj veleposlanika markiza De Rivijera koji je komplikovanom procedurom u poslednji čas, u vreme otomanske okupacije Grčke, sprečio prebacivanje skulpture u Konstantinopolj, kupio je i preko sekretara ambasade grofa Marselisa, prebacio u Francusku i poklonio suverenu Luju Osamanestom koji je, opet, odmah, Milosku Veneru darovao Luvru, gde se, nedavno očišćena od naslaga vremena, i danas nalazi.

Sto sedamdeset godina posle Jorgosovog zamaha motikom, Jordanis, matematičar iz Kavale i student treće godine psihologije na pariskoj Sorboni, poranio je na predavanja, pa svratio u Luvr da dodatno oplemeni dušu. Stigao je tako i do slavne Afroditine statue, a onda, zapanjen, shvatio da se u propratnom tekstu uz skulpturu nigde ne pominje njena i njegova otadžbina. Izvukao je iz džepa olovku i bez dvoumljenja dopisao istorijsku činjenicu. Odmah su ga ščepali i dva dana držali u pritvoru, posle čega je istog časa napustio Francusku, u koju se više nikada nije vratio.

Njegova velika pobeda je bila to što je nepravda u potpisu ubrzo posle toga i zvanično ispravljena. Drugi trijumf će, svečano, sa suprugom Anastazijom, proslaviti na svom prirodnjačkom posedu u šumi iznad obala Egeja, kojim se muvaju dragi kerovi Pufnica i Pegica, ako, za dvesta godina od otkrića, najslavniju grčku migrantkinju, uz Đokondu jednu od najpoznatijih stanarki Luvra, konačno vrate kući.