Kad taksista otvori dušu

KAD ne bih bio novinar, bio bih taksista, šali se vozač taksija, pretpostavljajući zbog čega neprestano nešto beležim u notesu na zadnjem sedištu njegovog automobila. Valjda zna da se od taksista čuju najbolje novinarske priče.

Naslušao se, kaže, raznih ispovesti u taksiju, ali je najbolju čuo pre neku godinu, eto, baš od jednog novinara, kad je ovaj, vraćajući se s dobro okvašene večere, odlučio da otvori dušu.

Elem, taj novinar, Poljak, kao mladić je, krajem osamdesetih, kod kuće, i sam bio taksista. Voleo je svoj posao za volanom, ali i svoju zemlju, bio pošten i zarađivao puno. U opštoj nemaštini, taksiranje je bilo jedna od retkih profesija koja je obezbeđivala zavidan profit.

Svakoga dana donosio je sa vožnje hrpu novčanica u svoj skromni stan i odmah odlazio u kupatilo, gde se bacao na aktivnost iz podzemlja koju je shvatio kao svoju svetu dužnost.

U improvizovanoj mračnoj komori s infracrvenim svetlom i štipaljkama na štriku iznad kade, ovaj taksista s likovnim darom, žiletom je, perom i tušem, naročitom preciznošću, satima, pažljivo skidao nule s nekih sličnih novčanica, retuširao likove, potapao banknote u hemikalije i prekrivao ih parafinom, a onda kuvao u ekspres-loncu sa cveklom da ubije plavičastu boju i da im potreban ton.

Posle ih je, pod okriljem noći, u vožnjama u kasne sate, vraćajući kusur, rasturao pijanim i neopreznim mušterijama. Nove, koje bi dobijao, odnosio bi u svoje kupatilo.

Falsifikovao je novac u obrnutom smeru. Sizifovski se borio protiv inflacije sopstvenim sredstvima. Bio je, valjda, jedini kriminalac na svetu koji je krivotvorio novčanice na svoju štetu. Tako se obračunavao sa nesposobnim političarima. Povodio se logikom da samo glupi ljudi zaslužuju lošu vlast. Ipak mu je ostajalo dovoljno za pristojan život.

Brzo su ga uhvatili. Najpre ga nisu najbolje razumeli, a onda je umesto na višegodišnju robiju prvo odveden na psihijatrijsko posmatranje, odakle je uspeo da umakne.

Posle je, veli, bežao na zapad, promenio nekoliko zemalja, radio sve i svašta, ponovo taksirao, crtao portrete, završio studije filozofije, a onda postao i novinar.

Plaćam taksisti vožnju plavom novčanicom i izlazim, sa kupljenom novom pričom. Ako ikada budem odlučio da više ne budem novinar, pa mi zafali novca, sešću za volan taksija, uključiti diktafon i od mušterija snimiti najneverovatnije novinske priče.