Velikoalbansko rasulo

NAJSLABIJA karika u ostvarivanju velikoalbanskih ekspanzionističkih težnji jesu - Albanci. Sredinom dvehiljaditih, tokom mnogobrojnih razgovora i okruglih stolova o "budućem statusu Kosova", sagovornicima sam voleo da prebacim kako je iluzorno praviti novu albansku državu na Balkanu kada i ova stara, koja traje već čitav vek, slabo funkcioniše. Tada je to bio jedan od argumenata protiv "nezavisnosti Kosova". Mnogi se sa ovim ne slažu, ali činjenice potvrđuju ovu tezu.

Od osnivanja, Albanija je bila nestabilna, njena unutrašnja politička scena opterećena surovim obračunima i čestim promenama strateškog usmerenja, a elita je više brinula šta će o njenim potezima misliti velike sile nego što je bila okrenuta izgradnji institucija. Albanci jesu državovoljni, ali se otvara pitanje njihove državotvornosti. Istina, albanski narod nema neku dugu državotvornu tradiciju, moguće je da su sve ovo "dečje bolesti" koje moraju preležati, pošto su procesi koji se tiču stvaranja nacionalne države, da iskoristimo terminologiju Fernanda Brodela - dugog trajanja. Ali poslednja dešavanja u ovoj zemlji ne daju neki široki prostor za optimizam.

Od pada režima Envera Hodže i uvođenja demokratije, Albanija se suočila sa tri velike krize. Prva se desila 1997. godine, kada se sistem jednostavno raspao. Posle propadanja piramidalnih banaka i niza drugih prevara, režim Saljija Beriše se nije mogao više održati. Nezadovoljni građani su upadali i u kasarne, iznosili oružje koje su pronašli, a deo tog arsenala je na kraju završio u rukama terorista na Kosovu i Metohiji.

Da nije bilo agresije NATO na SR Jugoslaviju, pitanje je kako bi se stvari dalje odvijale. Ovako, došlo je do homogenizacije albanskog faktora na čitavom Balkanu, što je donekle stabilizovalo prilike na unutrašnjem planu. Druga kriza je usledila 2011. godine, kada je današnji premijer Edi Rama izveo narod na ulice, opet protiv Saljija Beriše, koji se u međuvremenu vratio na vlast. U okršajima sa policijom poginulo je troje ljudi, a optužbe između zavađenih tabora su pljuštale na sve strane.

Treća kriza se upravo odigrava i, barem zasada, podseća na onu od pre šest godina. Samo su uloge izmenjene: sada Ljuljzim Baša, naslednik Beriše na čelu Demokratske partije Albanije, optužuje socijalistu Edija Ramu za kriminal, korupciju i despotizam. Zbog toga je opozicija bojkotovala izbor šefa države, pokušavajući da proizvede "institucionalnu blokadu", a zatim i dugo odbijala da izađe na predstojeće parlamentarne izbore, upozoravajući da će oni u svakom slučaju biti pokradeni. U mnogo puta citiranom intervjuu za zapadne medije od pre nekoliko dana, Baša je praktično Ramu označio za šefa narko-kartela, čoveka na vrhu piramide u sistemu proizvodnje i prodaje marihuane (pojedine procene su da je marihuana zasađena na čak četiri petine obradivih površina u zemlji). Još je dodao da 95 odsto poslanika ima "kriminalnu pozadinu", da su pored narko-biznisa umešani i u trgovinu oružjem i prostituciju.

Uzavrele strasti je morao da smiruje specijalni izaslanik Stejt departmenta za Balkan, nama dobro poznati Hojt Brajan Ji, koji je posredovao između Rame i Baše i utanačio protokol o održavanju izbora, koji podrazumeva rekonstrukciju vlade, ali i pomeranje izbora na drugi datum.

Dakle, nema veze šta su odlučile nadležne institucije, neformalnim dogovorom i uz posredovanje zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara sve se može promeniti. Sada, kako se sve može završiti ostaje da se vidi posle 25. juna i održavanja izbora. Kada je Albanija u pitanju, sve je moguće. I poslednja dešavanja, kao i prethodne krize, pokazuju da je ovo institucionalno nezaokružena zemlja, u kojoj možda i ključnu ulogu igraju neformalni centri moći duboko povezani sa organizovanim kriminalom, zemlja sklona čestim destabilizacijama i žestokim okršajima suprotstavljenih interesnih grupa. To nisu tekuće, privremene okolnosti, već sistemska karakteristika. Ulazak u NATO u tom kontekstu ništa nije promenio.