Majstor sa manirima

DOBRIVOJE se, kao i svakoga dana, probudio tačno u šest. Protegao se, izvukao iz ugrejane postelje, navukao papuče, napravio nekoliko prvih, nesigurnih koraka i pogledao kroz prozor. Dimnjak na petospratnici prekoputa pućkao je pamučaste pufne u jutarnju pomrčinu koju će, upornošću, nešto kasnije, čitavu obojiti u sivo.

Dok su drvene stepenice u hodniku cvilele od prvih komšijskih koraka, a primese ulične graje stizale do simsa, gurnuo je čitavu glavu u lavabo pod hladni mlaz. Malo preostale kose osušio je u dva poteza peškirom.

Otišao je, potom, do garderobnog ormara i skinuo donji deo prugaste pidžame. Gornji nije nosio. Toplu jegerku, u kojoj je spavao, ostavljao je posle pod košuljom.

Za ovo jutro odabrao je matirano tamno odelo, engleskog načina završetka u obradi, od utkanog kamgarn prediva, iz sfere konvencionalnog, džentlmenskog autfita. Nekoliko minuta tražio je harmoniju između teksture kravate i tkanja odela. Odlučio se za mašnu od tvida u tonovima pustinjskog peska. U gornji džep od sakoa stavio je maramicu iste boje.

Zift-crne cipele je očistio još sinoć. Onako uglačane, usijane, caklile su se ispod radijatora u hodniku, odakle su putevi vodili na sve četiri strane: ka dnevnoj sobi, kupatilu, kuhinji i izlaznim vratima.

Ogrnuo je skupo plaćeni kaput od kašmira, uzeo u ruke spreman ručni kofer propisan za avionsku kabinu, otključao vrata, dao svoj doprinos cvilenju stepenika i izašao u hladno decembarsko jutro. Pre silaska u metro svratio je, odmerenim koracima, na prvu kafu za šankom u lokalnom bistrou. U vezi s odelima, znao je da ključnu ulogu igra način na koji ih nosimo.

Nakon desetak stanica, stigao je na odredište. Proverio je broj na zgradi, gurnuo teška gvozdena vrata i našao se u mermernom predvorju. Popeo se na četvrti sprat, otključao vrata, a onda skinuo skupu odeću i uredno je složio. Zatim je iz kofera izvukao radni kombinezon, uzeo šrafciger i zavukao se ispod sudopere.

Kad je završio, više od pola sata prao je ruke, sve dok ispod noktiju nije iščezao i poslednji trag, a koža dobila prefinjenu mekoću francuske aristokratije. Zatim je uprljani kombinezon vratio u svoj "samsonajt", vezao kravatu boje peska, obukao zift-crne cipele, ogrnuo kaput od kašmira i gospodski išetao iz tuđeg stana. Napolju, čađ iz dimnjaka se vratila na nebo.

Dobrivoje vrši sitne opravke po kućama. Živi u Parizu dvadeset i pet godina bez dokumenata i elegantna odeća je njegov način da na ulici predupredi neprijatna iznenađenja i izbegne svaku sumnju. U koferu, uz kombinezon i alat, zlu ne trebalo, ima i preobuku, za slučaj da ga privedu.