Dušan Proroković: Drugi krug u Siriji

ODLAZEĆI generalni sekretar Saveta bezbednosti UN iskoristio je sednicu posvećenu zdravstvenoj zaštiti u oružanom sukobu da indirektno optuži i sirijskog predsednika Bašara Asada i Rusiju, koja mu pomaže, za akciju u Alepu. Podvukao je kako stanje u delovima grada koji kontrolišu pobunjenici izgleda "gore nego u klanici" i dodao da "oni koji koriste oružje za još veće uništavanje tačno znaju šta rade i znaju da čine ratne zločine". Od postavljanja na funkciju, ovo je njegovo najoštrije obraćanje javnosti.

Dan posle njega, u zajedničkoj izjavi Baraka Obame i Angele Merkel se navodi kako "oštro osuđuju varvarske avionske napade Rusa i sirijskog režima na istok Alepa, sa nekoliko stotina hiljada civila, od kojih su deca polovina". Još su zatražili da Rusija i vlasti u Damasku "imaju posebnu odgovornost da se zaustave borbe u Siriji i da se omogući humanitarni pristup UN opkoljenoj oblasti". Izveštaji iz Alepa jesu dramatični, bilo da ih predstavljaju zapadni, ruski ili arapski mediji. Međutim, otvara se pitanje, zašto ni generalni sekretar UN, niti vodeći zapadni lideri nisu ovako reagovali kada su se prethodnih godina i meseci odigravale neke druge, jednako dramatične krize u sirijskom ratu? Nepočinstva pripadnika Islamske države u Raki nisu nazvana "klanicom", kada su pobunjenici stigli do predgrađa Damaska nije bilo reči o "posebnoj odgovornosti" i "humanitarnom pristupu", o rušenju Palmire se pisalo nekoliko dana, a o golgoti monaštva pravoslavnog manastira Svetog Đorđa (Mar Đorđes) ni toliko. Da je razlog ovakvih reakcija nadolazeća "humanitarna katastrofa", čuli bismo ih ranije.

Oštre izjave su, naravno, politički motivisane, i ukazuju na potpuno promašenu strategiju zapadnih država u Siriji. Naime, Alep, drugi po veličini grad u Siriji, poslednje je uporište "sirijskih pobunjenika" sponzorisanih prethodnih godina od strane Zapada. Trebalo bi prostora da se široj publici objasni ko i protiv koga ratuje u Siriji, ali, da skratim, najjednostavnije (mada ne i sasvim tačno) bi bilo reći kako su do sada postojale tri strane: vlasti Bašara Asada, koje su vojno podržali Rusija i u početnoj fazi Iran; pobunjenici (neki ih još označavaju i kao "demokratska opozicija") koje podržava Zapad; i Islamska država. Zajedničko za poslednje dve jeste što su za svoj prioritet proglasile svrgavanje Asada. Zapadne zemlje su puno investirale u pobunjeničke jedinice, ali, mnoge procene su na to ukazivale, one predstavljaju najtanju kariku na sirijskom ratištu (mene, recimo, podsećaju na nekadašnji DOS, prinudnu koaliciju 18 stranaka, samo što su ovi u Siriji još i naoružani). Od početka ofanzive Asadovih snaga izgubili su sve teritorije, osim Alepa. I sada, ukoliko padnu i u ovom gradu, oni neće predstavljati nikakav politički faktor. Potpunim vojnim porazom oni će biti isključeni iz nekih budućih pregovora o sudbini zemlje. Otuda i zabrinutost Obame i Merkelove, pošto će se i SAD i Nemačka naći u vrlo teškoj poziciji. U Siriji bi u igri ostala samo dva aktera: predsednik Asad i Islamska država. Zapad je rekao da sa Asadom neće da razgovara o političkom rešenju, čak mu se, ako dobro tumačim reči Ban Ki Muna, preti međunarodnim tribunalom za ratne zločine. A sa Islamskom državom neće smeti da stupaju u bilo kakve javne aranžmane (tajni već postoje, o tome se već može pronaći poprilično podataka), što znači da njene pripadnike neće moći da dovode za pregovarački sto. Uspostavljanjem kontrole nad Alepom od strane sirijskih vlasti rat u ovoj zemlji ulazi u sasvim novu fazu. Prvo, Zapad bi tako ostao bez svoje "pešadije" na terenu, pa bi morale da intervenišu ili neke od NATO država, što je malo moguće jer bi tako došlo do direktnog sukobljavanja sa ruskom vojskom, ili da se pomire sa porazom. I drugo, polazna osnova za političke pregovore se sasvim menja. I to na štetu Zapada. Otuda i oštre reakcije i naprasna zainteresovanost za "humanitarna pitanja". A sudeći prema razvoju događaja na ratištu, takvih stavova ćemo se tek naslušati.