Komentar: A-bombe

U NOVINAMA juče nije bilo mesta za vest da je iz Alepa, grada koji godinama krvari u sirijskom sukobu, stigao očajni poziv da se pomogne jer u mestu ima samo 35 lekara na 250.000 stanovnika za koje je i grip smrtonosan, a kamoli bombe koje im padaju na glavu.

Ali zato je osvanuo naslov da će SAD u sledećih pet godina uložiti 108 milijardi dolara za modernizaciju nuklearnog arsenala. Koliko je to metara zavoja, kutija lekova i kilograma mleka u prahu, niko i nije pokušao da preračuna.

U novinskim stupcima juče nije bilo mesta ni za vest da u Turskoj deca izbeglica, koja i ne znaju za drugačiji život od onog pod šatorima u prašini ili blatu i koji hranu i vodu primaju kao milost, rade 12 sati dnevno za "platu" od 15 evra nedeljno.

Ali zato jeste da su Rusi već najavili da i oni neće zaostati u ovoj nuklearnoj trci i da planiraju unapređenje svog arsenala da ne bi bili u zaostatku u odnosu na velikog rivala.

Nisu ovo navodi iz doba Hladnog rata iz druge polovine prošlog veka, ovo je naša stvarnost trenutka koji živimo. Ajnštajnova tvrdnja o dvema stvarima koje su beskrajne - kosmos i ljudska glupost, s tim što za ono prvo nije bio siguran - opet dobija potvrdu.

Šta će kome na ovom svetu dodatnih 480 A-bombi, kako je najavio šef Pentagona Ešton Karter? Jedna je dovoljna, kada eksplodira nikom nije važno je li doletela sa istoka ili zapada, da izazove reakciju "druge strane" i da uništi, zagadi i obesmisli sve ono što se zove život. Uz sve, vojno gledano, više i ne postoji prednost "prvog udara", jer obe velike sile imaju mogućnost automatskog atomskog odgovora. Nije važno ko se "kamenom prvi bacio". Neće biti pobednika. Svi bismo bili poraženi.