Olimpijada i politika

SVEČANO otvaranje Olimpijskih igara propraćeno je salvom zvižduka. Bili su upućeni v. d. predsednika Brazila Mišelu Temeru. Dva su razloga zašto se to desilo. Prvi, jer se na Temera u ovoj zemlji gleda kao na "uzurpatora". Nekoliko meseci pred početak takmičenja, odlukom parlamentarne većine opozvana je Dilma Rusef, u širokim masama mnogo popularnija političarka i na direktnim izborima izabrana predsednica Brazila. Formalni razlog iskorišćen za njen opoziv bio je poprilično neubedljiv, a utisak koji je posle svega ostao jeste da su je smenili domaći krupni kapitalisti u sprezi sa jednom moćnom inostranom obaveštajnom službom. Bilo je to svojevrsno "brazilsko proleće".

Rusefova je vodila aktivnu socijalnu politiku, sve više zahvatajući od bogatih i investirajući u socijalne programe. Inostrani faktor je pomogao (ili inicirao) njenu smenu zbog sve nezavisnije spoljne politike u odnosu na zapadne centre moći i vezivanje za organizaciju BRIKS. Uglavnom, pošto su pod kontrolom biznismena bili i mediji i deo poslanika (preletačevići su odradili svoj deo posla), smena je kroz institucije sistema prošla manje-više glatko, praćena žestokom medijskom kampanjom. Narod se, očigledno, s tim nije pomirio.

Drugo, neki Brazilci su protiv Olimpijskih igara. Dolazak olimpijske baklje u Rio propraćen je masovnim demonstracijama i sukobima nezadovoljnika s policijom koja je obezbeđivala ceremoniju. U Brazilu se punih pola decenije vode žestoke polemike o Olimpijadi i Svetskom prvenstvu u fudbalu. Prvenstvo je održano pre dve godine, a rasprave i dalje traju. Prema preliminarnim procenama, iz različitih državnih fondova izdvojeno je oko 11 milijardi dolara za izgradnju neophodne infrastrukture radi organizovanja Svetskog prevenstva i 11,6 milijardi za Olimpijadu. Ukupno, to je otprilike koliko iznosi i budžet Nigerije za 2016. i dvostruko više od budžeta Bangladeša. Inače, Nigerija ima 190, a Bangladeš 160 miliona stanovnika.

Emet Noulton je prethodnih godina istraživao kako se troši "olimpijski novac" i kako danas izgledaju nekadašnja olimpijska borilišta. U Atini su, na primer, potpuno zapušteni objekti na kojima su održavana takmičenja u bejzbolu, hokeju na travi, skokovima u vodu i odbojci na pesku. U Pekingu su u istom stanju stadion za bejzbol, nekadašnja "zelena zona" za sportiste, biciklistička dvorana i kompleks za takmičenja u kajaku, kanuu, veslanju i jedriličarstvu. Oni ničemu ne služe, nemaju nikakvu svrhu. U Atlanti je ubrzo po završetku Olimpijade srušen velelepni stadion i na tom mestu je izgrađen najveći parking u gradu. Poseban je slučaj ruskog Sočija u koji je uloženo oko 50 milijardi dolara. Čak ni opravdanje kako su federalne vlasti preko ove manifestacije zapravo realizovale veliku strategiju "Razvoj grada Sočija kao klimatskog lečilišta za period 2006-2014. godine" nije puno smirilo javno mnjenje.

Ekonomsko-socijalne prilike u Brazilu nisu sjajne. Posmatrajući parametre kojima UN meri stope siromaštva, ova zemlja je na 74. mestu, daleko iza Argentine i Čilea, ali i lošije plasirana od Urugvaja, Kube i Venecuele. Mnogi su protestovali tražeći da se novac upotrebi za druge namene. Međutim, uprkos protestima, Dilma Rusef je bila odlučna u nameri da Brazil dobije organizaciju velikih takmičenja. Tako se popravlja imidž u svetu i najavljuje da je ova država nova velika sila u međunarodnim odnosima.

Sport je odavno postao više od igre, a velika takmičenja imaju i političko-ekonomsku dimenziju. Države koriste ovu priliku da se prikažu u boljem svetlu i da ojačaju svoju poziciju u međunarodnoj politici. A što se naroda tiče, mišljenja ostaju podeljena i uglavnom nepomirljiva. Stanovnike favela u Rio de Žaneiru, od kojih većina ima prihode manje od dva dolara dnevno (mereno po članu porodice), ne interesuje da li je Brazil velika svetska ili srednja, regionalna sila. Oni imaju druge prioritete u životu. Otuda i zvižduci na otvaranju i protesti tokom nošenja olimpijske baklje. I po svoj prilici, biće ih još više kada se Igre završe.