Dušan Proroković: Sprema li Erdogan zaokret?

POLAKO sa oduševljavanjem. Možda na kraju i bude razloga za to, ali, kako stvari sada stoje, čisto sumnjam.

Deo komentatora u raznim državama, a čije tekstove pratim, požurio je sa ocenom kako je neuspeli puč u Turskoj zapravo pobeda Erdogana. Najviše ovakvih zaključaka dolazi od ruskih autora.

Logično, jedna za drugom se nižu vesti kako su puč planirali Amerikanci, kako su Rusi dojavili Erdoganu šta mu se sprema, kako će Turska sada pomoći Bašaru Asadu u Siriji, kako će se graditi strateški gasovod "Turski tok"...

A što se obaranja ruskog vojnog aviona pre devet meseci tiče - za to je kriv smenjeni premijer Davutoglu, ostali iz vlasti nisu imali pojma šta se sprema. Mada, danas postoji obilje informacija da se to spremalo mesecima unapred. Ali neka visi Davutoglu!

Turska okreće novi list i posle perioda u kom su došli na ivicu rata sa Rusijom, sada opet trče u zagrljaj Moskvi. Kada bi se nešto od ovoga ispunilo, otvorio bi se širok manevarski prostor za Srbiju. Posebno značajan je projekat "Turski tok", tako bi dugoročno rešili pitanje naše energetske bezbednosti, pa bi, gledajući u tom kontekstu imali razloge i podržimo Erdogana. Ali...

Erdogan ima svoje razloge zbog kojih "zateže uže" prema Vašingtonu. To je pre svega povezano sa činjenicom da čovek kojeg je anticipirao kao najljućeg protivnika - Fetulah Gulen - živi u Pensilvaniji i odlično sarađuje sa američkim vlastima.

Novi talas njegovih antiameričkih mera (imao je barem još dva takva perioda u karijeri) podstaknut je najpre zbog daljeg učvršćivanja vlasti u Turskoj. Bez obzira na rezultate izbora, na kojima je ostvarivao ubedljive pobede, Erdoganova vlast se ljuljala, pošto je nestabilnost unutar zemlje sve veća. Tako se otvarao prostor za razne uticaje, a pre svega Gulenov, pa bi kraj Erdoganove vladavine bio iniciran iz sistema, a ne bi usledio posle poraza na izborima. Otkazima, smenama, hapšenjima i raznim disciplinskim postupcima je posle puča obuhvaćeno više destina hiljada ljudi u birokratskom aparatu, vojsci i pravosudnom sistemu.

Zato se cela priča o "Erdoganovom geopolitičkom zaokretu" može gledati i iz ovog ugla. Kao još jedno taktiziranje kako bi se od novog američkog predsednika dobile garancije da ga Fetulah Gulen neće rušiti. Samim tim se dobija blanko podrška za još pola decenije ili celih deset godina vladanja Turskom.

Međutim, bitnije od ovakvih spekulacija je pitanje: da li je Turska sposobna da napravi geopolitički zaokret? Odgovor je: više nije nego što jeste. Iz dva razloga.

Prvo, na njenoj teritoriji se rasplamsavaju sukobi. Ukoliko se ubrza proces stvaranja države Kurdistan na teritoriji Iraka i Sirije, i turski Kurdi će intenzivirati svoje akcije. Zaoštravanje kursa Turske bi vodilo izlasku ove zemlje iz NATO, a ako bi to učinila, zbog postojećih okolnosti Turska verovatno ne bi više opstala u današnjim granicama.

Drugo, Erdogan je na unutrašnjem planu učinio baš ono što nije smeo. Krenuo je u "seču knezova" i oblikovanje sistema prema svojim potrebama, a takve mere uvek izazivaju polarizaciju. Turska će za godinu dana biti mnogo više podeljeno društvo nego što je danas. A gde su podele, tu je i politička nestabilnost. A opet, gde ima nestabilnosti, nema velikih geopolitičkih zaokreta. Odnosno, s njima se može pokušati, ali oni neće uspeti. Sve u svemu, od gromoglasnih najava će se možda ponešto i ostvariti. A možda se neće ostvariti ništa.

Jer, jedino što je izvesno posle neuspelog puča u Turskoj, koji je, inače, izveden kako se to ne radi ni u afričkim despotijama, jeste da ćemo na unutrašnjem planu prisustvovati procesu "sultanizacije", dok će u međunarodnoj areni Turska biti na sve većim iskušenjima. Sve ostalo je upitno i teško predvidljivo.

Gledajući iz ovog ugla, čak se pre može reći da će u narednim mesecima Erdogan mnogo više morati da se bavi isključivo unutrašnjom politikom. Pučem je počeo "turski gambit", brzo pomeranje figura po političkoj tabli u kom će biti žrtvovane mnoge figure i dešavati se razna iznenađenja. Zbog toga je rano za bilo kakvo oduševljavanje.